RSS

Архиве ознака: sreća

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 25, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Ma kakvi crni trbušnjaci….

Rekoh vam u prošlom povratničkom postu da sam se opet ugojila. Nazdravlje.

I isto vam rekoh da me boli dupe. Epa nije baš tako, malo sam vas slagala. Nisam se bacila na ona gladovanja kao što umem jerbo sam definitivno zaključila da ja VOLIM bre da jedem i da ne mogu toga da se odreknem.

Ali sam mudro zaključila da ću da se trudim da potrošim to što unesem, a to nije nimalo lako, jer unosim brate muški. Neće se lažemo. Nisam ja od onih što pričaju “ma i voda se lepi za mene“. Normalno da se sve “lepi“ kad jedem kao svinja. Tačka.

I tako ja idem svuda peške, od kako se otopio sneg, gde god treba, tamo – vamo. Čak idem posle posla (kad mogu) do prijatelja koji radi na skrooooz daleko na kraj grada, pa se vraćamo peške kući jer je on muškarac od 116 kila, pa da se stanjimo. Jes da 8 od 10 puta svratimo usput na neku klopu, al’ bitan je trud, da? 🙂

Elemmmm, ja juče imala milijardu i jednu obavezu, pa nisam stigla da uradim i svoju dnevne vežbice za smanjivanje pojasa oko strukića koji mi nenormalno ide na živce, pošto se u farmerke uvlačim kašikom za cipele.

Pridveče svratim do moje drugarice one najbolje u univerzumu i do onog dečka Ogija koji mi je najbolji drugar. On sad zna da me zove Ivana, a ne više Iana. Sad sklapamo cele rečenice, vodimo razgovore, znamo da brojimo do 10, pa i malo više, učimo boje, a znamo kako se kaže maca, kuca, zeka na engleskom, i tako još neke stvari.

I da se vratim na naslov. Kakvi bre crni trbušnjaci i vežbice?! To meni uopšte ne treba kad provedem sat vremena sa Ogijem. Nije ni čudo što mi drugarka ima ukupno 14 kila sa sve odećom.

On i ja smo šizeli i đuskali uz funky muziku osamdesetih, tako da sam aerobik precrtala sa liste za taj dan. Posle smo se valjali po tepihu i radili te iste trbušnjake dok smo učili da brojimo. Posle je bilo – Ivana donesi loptu, pa mogu i pilates da precrtam sa svoje liste.

Sve u svemu, kome trebaju trbušnjaci kad imam Ogija? Je l’ da? Da.

A vi vidite kakav je to frajer:

 
12 коментара

Објављено од стране на април 14, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , ,

Mnogo sam dobra

Četvrtkom imam samo jedan čas u matičnoj školi. Šesti.

Pošto od početka godine kasnim sa časovima, ne mojom krivicom, ve zbog toga što mi časovi nisu bili uključeni u prvobitno pravljenje rasporeda, zakazala sam danas jedan prečas nadoknade, da ne bih bila u gubitku.

Znači, da dođem na prečas, da se vratim kući, odsedim pet sati, pa da se vratim da održim regularan čas.

Sneg, ludak, pada manijački. Mrzim ga. Jedina stvar na svetu koju mrzim.

Stignem. Prvo što primetim je da nema dece. Kontam, zaboravili, mrzelo ih, mnogo pada sneg. Onda primetim da je zbornica puna jakni i tašni. Pa procunjam, pa pitam tetkice. Ne samo da su časovi skraćeni, već su počeli od jedan.

Oduševim se što sam o tome obaveštena, jer da nisam došla na zakazani prečas koji nisam održala, ne bih održala ni taj obavezan čas.

Znam da sam ja poslednja rupa na svirali u toj školi, da moj predmet niti mene niko ne shvata ozbiljno, ali JA sebe shvatam ozbiljno, kao i taj predmet. I ako nešto radim, ima ga bre radim kako treba.

Ništa, dođem kući, i čekam sad vreme da se vratim da održim taj čas kome nikom osim meni, izgleda, nije bitan.

Nikakva tragedija, ali sve nešto, da l’ zbog snega, ili ‘bemliga čega, ja celo jutro razmišljam o tome šta kod mene ne valja, što živim ovako kako živim, kad mislim da sam sasvim okej i da sam većinu stvari odradila kako jesam.

Kad god sam drugima postavljala ta pitanja, neretko sam dobijala odgovor da sam mnogo dobra. Majke mi.

Mene moji roditelji vaspitavali da budem dobar čovek, da se trudim da radim sve ispravno i da VOLIM ljude. I da će uglavnom to biti dovoljno.

Nije. To vi znate, znam i ja. Okrutan je i kučka je ovaj svet. A ja ne mogu da budem. Ne mogu da budem zla i pokvarena, ma ne mogu ni pakosna da budem.

Ja se svaki put iskreno zaprepastim kad neko, prema kome sam bila ništa osim dobra i slala ljubav, mene zajebe zato što može.

I tako. Mnogo sam dobra. To mi ne valja. Ljudi me iskorišćavaju.

Ne mogu da se promenim. Generalno sam pobornik onog u životu da se ljudi ne menjaju. I ako se menjaju to je vrlo retko. Menjaju se samo zbog neke određene posledice svog ponašanja, uzrok i suštinu nikada ne menjaju.

Ja ne mogu. Pokušala sam. Ne samo da budem pokvarenija i oštrija, ne umem da me BAŠ BRIGA za nešto. Barem toliko.

I tako, mnogo sam dobra, i baš se nekako danas osećam, da kad bi bila tinejdžer u Americi, u srednjoj školi bi mi crtali ono L na čelu, kao loser i kačili mi ceduljice na leđima – kick me i tako to.

Mora da je zbog snega….

 
10 коментара

Објављено од стране на децембар 16, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

O meni. O njemu. O tužnom

Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično “ženske“ priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o “onim muškarcima“. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga “kako je samo mogao!?!

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema “onom mom takvom muškarcu“, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. “Istrošila sam je“.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…

 
10 коментара

Објављено од стране на септембар 14, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

‘Aj malo da maštamo

Razmišljam se nešto danas, i ne samo danas, da mi odjednom padnu neke ogromne pare u krilo, ruke. Ono da imam pare kao što imaju Beyonce i Jay Z, oni godišnje zarade zajedno 180 miliona dolara! STOOSAMDESETMILIONADOLARA!! Godišnje, ja ne mogu da zamislim kako izgledaju tolike pare.

E sad, šta bih ja radila sa tolikim parama? Bez da razmišljam o onim normalnim stvarima da obezbedim sebi egzistenciju do kraja života, svim mojima koje volim, ono – nekretnine, neko ostrvo pored Džoni Depa i tako to, garderoba i te stvari.

Nego pričam o onim glupostima što nam srce ište, al’ smo mnogo siromašni pa to sebi nikad ne može da priuštimo.

Pa sam malo maštala.

Prvo bih kupila sise, i nije me sramota da to javno kažem. Patim za njima mnogo dugo, i kupila bi ih da mi se smiri duša. Al’ ne neke velike k’o Pamela ili tako neke. Znam im veličinu i to milina ima bude. Ni prevelike ni premale. I znam kako, bez ožiljka, i znam koji američki doktor, sve me edukovao onaj moj dokoni kanal. Eto, to prvo.

Drugo, mrzim bre dlake. Razumem im svrhu, al’ majku mu evoluirali smo, ne trebaju nam više. Epa, ja bih se uputila na na ono lasersko, trajno depiliranje, epiliranje kako li se zove. Sve bi’ poskidala, samo kosu, trepavice i nešto malo obrva bih ostavila. Ostatak nek’ ide u pizdu lepu materinu. Koj’ će mi? Jedna velika muka manje.

Onda bih sebi kupila zoološki vrt. Mnogo volim zoo i kad bih mogla živela bih u njemu, što kao primerak, što kao gazda. Ali ne ovaj sa kavezima, gde su one depresivne životinje što spavaju ceo dan. Nego tako, na nekom ostrvu ili na ogromnom parčetu zemlje, gde sve kao žive u prirodnim uslovima, pa im tamo lepo, pa trčkaraju, razmnožavaju, a ja ih volim i šetam se. Milina.

Pa onda malo ovo moje zanimanje, otvorila bih takav jedan lep lanac prajvat škola i obdaništa, gde sam ja gazda i gde ima da se radi lepo kako treba i gde ljudi ima da budu odgovorni profesionalci i gde neće niko nikog da zajebava, a samo ima da proizvodimo srećnu decu i ništa više.

Pa bih onda pokrenula jedan projekat u glavi što mi čuči već veliki broj godina, al’ vam ga neću ispričam, jerbo sam paranoična da mi ga neko ne ukrade, pa to ti je. Al’ ima bude mnogo cool i mnogo dobro. Mhm!

Naravno, pokupovala bih moja dva željena kera Lema i Klema i čuvala bih i volela i mazila i pazila, sve nas mogu zamislim, eto, čak bih i za kola položila, pa vozim nekog hamera, ja sa sve sisama, iza vire dva boxera, Lem i Klem, idemo na neku plažu…eeeeee….milina…

Kad sam tako bogata i sa tolikim sisama, verovatno će onda neko i hteti da me oženi, pa bih proizvodila po jedan bejbad godišnje, pa bh volela, čuvala, pazila i mazila, pa bi oni odrasili u neke prelepe genijalce i rešili sve probleme na planeti….. tako da naravučenije ove priče je dajte mi pare 😀

I tako…poludela sam malo. Šta bi ste vi?

 
24 коментара

Објављено од стране на септембар 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , ,