RSS

Архиве ознака: tuga

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Četiri godine


… Da sam tada znala ono što znam sada, još jače bih se borila za tebe. Drugačije. Svakako drugačije.

Muči me neki totalno iracionalan osećaj krivice ove godišnjice. Znam da nema smisla, al’ me nešto stiska…

Bila sam juče “tamo“. Sve je obraslo, neprohodno i ima neke čudne ograde. Možda i bolje tako, da više niko ne može da stiče uspomene koje smo mi stvarali “tamo“.

Nedostaješ….

I ja tu ne mogu ništa.

Odoh na groblje…

 
8 коментара

Објављено од стране на април 21, 2011 in Tužna sam

 

Ознаке: ,

Mnogo sam dobra

Četvrtkom imam samo jedan čas u matičnoj školi. Šesti.

Pošto od početka godine kasnim sa časovima, ne mojom krivicom, ve zbog toga što mi časovi nisu bili uključeni u prvobitno pravljenje rasporeda, zakazala sam danas jedan prečas nadoknade, da ne bih bila u gubitku.

Znači, da dođem na prečas, da se vratim kući, odsedim pet sati, pa da se vratim da održim regularan čas.

Sneg, ludak, pada manijački. Mrzim ga. Jedina stvar na svetu koju mrzim.

Stignem. Prvo što primetim je da nema dece. Kontam, zaboravili, mrzelo ih, mnogo pada sneg. Onda primetim da je zbornica puna jakni i tašni. Pa procunjam, pa pitam tetkice. Ne samo da su časovi skraćeni, već su počeli od jedan.

Oduševim se što sam o tome obaveštena, jer da nisam došla na zakazani prečas koji nisam održala, ne bih održala ni taj obavezan čas.

Znam da sam ja poslednja rupa na svirali u toj školi, da moj predmet niti mene niko ne shvata ozbiljno, ali JA sebe shvatam ozbiljno, kao i taj predmet. I ako nešto radim, ima ga bre radim kako treba.

Ništa, dođem kući, i čekam sad vreme da se vratim da održim taj čas kome nikom osim meni, izgleda, nije bitan.

Nikakva tragedija, ali sve nešto, da l’ zbog snega, ili ‘bemliga čega, ja celo jutro razmišljam o tome šta kod mene ne valja, što živim ovako kako živim, kad mislim da sam sasvim okej i da sam većinu stvari odradila kako jesam.

Kad god sam drugima postavljala ta pitanja, neretko sam dobijala odgovor da sam mnogo dobra. Majke mi.

Mene moji roditelji vaspitavali da budem dobar čovek, da se trudim da radim sve ispravno i da VOLIM ljude. I da će uglavnom to biti dovoljno.

Nije. To vi znate, znam i ja. Okrutan je i kučka je ovaj svet. A ja ne mogu da budem. Ne mogu da budem zla i pokvarena, ma ne mogu ni pakosna da budem.

Ja se svaki put iskreno zaprepastim kad neko, prema kome sam bila ništa osim dobra i slala ljubav, mene zajebe zato što može.

I tako. Mnogo sam dobra. To mi ne valja. Ljudi me iskorišćavaju.

Ne mogu da se promenim. Generalno sam pobornik onog u životu da se ljudi ne menjaju. I ako se menjaju to je vrlo retko. Menjaju se samo zbog neke određene posledice svog ponašanja, uzrok i suštinu nikada ne menjaju.

Ja ne mogu. Pokušala sam. Ne samo da budem pokvarenija i oštrija, ne umem da me BAŠ BRIGA za nešto. Barem toliko.

I tako, mnogo sam dobra, i baš se nekako danas osećam, da kad bi bila tinejdžer u Americi, u srednjoj školi bi mi crtali ono L na čelu, kao loser i kačili mi ceduljice na leđima – kick me i tako to.

Mora da je zbog snega….

 
10 коментара

Објављено од стране на децембар 16, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

Večernji Ivanizam

Divljala sam ovaj vikend.

U petak sam izašla u 9 sati iz kuće da prošetam bez dinara (bukvalno) u novčaniku, vratila se u pola 7 sa sve staklastim očima.

Zbunila sam se kao nikad kad uđoh u kafanu čiji sam inventar od otvaranja, a nikog živog ne znam. Osim osoblja dve osobe koje sam znala su, pa bića, o kojima sam pisala ovde u različitim negativnim konotacijam.

Pobegnem na terasu da ispušim cigaru da se smirim i tu već vidim neke ljude koje znam i bude lakše. Jedan od njih, inače pet godina mlađi od mene, mi se požali kako nikog ne zna, i da me tek sad razume kad ja kukam da sam stara. Idi begaj! I ide i bega. Ode za London čovek.

U subotu sam sve to ponovila, samo sa manje staklastim očima, jer sam imala 200 dinara u džepu, pa to kod mene ide obrnuto proporcionalno. I mnogo sam se smejala, te sam zaključila da sam u maničnoj fazi i objašnjavala da ću sutra da kloknem kao izduvani balon.

Nisam pogrešila. Danas sve spavam, džonjam, dremam, ništa mi se ne radi, niti misli. Poplakujem po malo, da me pitaš nemam pojma zašto.

Ćale me ubija Rod Stewartom iz susedne sobe, sve ga čujem, pa mi se poplakuje još više.

Eto to

 
7 коментара

Објављено од стране на новембар 14, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

Zašto nastavnice pričate stvari koje su ilegalne?

Ne znam da li je zbog odustajanja od moje zen prirode, da li je zbog toga što te ova zemlja tera da stvarno postaneš divljak i ludak, ili zbog toga što patim od biblijskog pms-a, ali ja poludeh ovih dana.

Sve nešto me dotiče mnogo. Ovo sa paradom i nadolazećim nasiljem me tera da emigriram, pizdim i šištim svakodnevno, pa onda dobijem nenormalan nagon za plakanjem.

Gde god se okrenem, šta god i koga god čujem imam želju da mu pričam : “ti si idiot! Ti si idiot! Ti si idiot!“ i tako u krug. Nemam strpljenja više za budale i budalaštine, tako da se krijem od ljudi.

Jedino gde mora da imam strpljenja je posao, gde treba neku decu da naučim nekim stvarima kao što su komunikacija, razmišljanje, nenasilje, prave vrednosti, sve ono šta ih ova država uči da je nebitno.

Nekim njihovim stavovima i razmišljanjima sam blago rečeno zaprepašćena, toliko, da nekad stvarno mislim da me zajebavaju. Ali, mirna sam, trudim se, objašnjavam, argumentujem i rukama i nogama. Ponekad vidim na nekom detetu da se zamislilo, pa prihvatam to kao ličnu pobedu.

Da ne grešim, ima i par izuzetaka. Izuzetne dece, čije bi roditelje izljubila, ali su retka.

Elem, držim malopre čas petom razredu. Učim ih da njihova uloga kao đaka u školi se ne zaustavlja kod pismenih zadataka i odgovaranja, već da imaju pravo i obavezu da unapređuju školu na svaki mogući način. Da imaju mogućnosti kroz razne institucije i kanale da urade to. Zatim ih pitam šta bi oni promenili da mogu. Ima tu smešnih predloga, ima loših, dobrih, izuzetnih i nemogućih.

Na pitanje zašto su neki nemogući, objašnjavam da je u našoj zemlji to nemoguće, jer nam sistem nije tako uređen, da naša zemlja dobro organizovana po tom pitanju.

Iz prve klupe, slatko devojče diže ruku:

– Nastavnice da li smem nešto da Vas pitam?
– Naravno
– Nije baš ovo što radimo…
– Reci?
– A kako Vi možete da govorite te ilegalne stvari?

Ja se zbunim do stojedaninazad. Udahnem duboko i pitam:

– Koje ilegalne stvari?
– Pa to, protivzakonito je da se priča da Srbija nije dobra, da nije dobro uređena…

Ja udahnem još jednom, duboko, sprečim paru da mi ne izađe iz ušiju, zatvorim oči da mi ne pođu suze i počnem polako da objašnjavam, najbolje što mogu, da bilo kakva kritika društva i sistema, osnovana ili neosnovana, nikako ne može biti ilegalna.

Koliko me je razumela, jebemliga.

Završi se čas, ja krenem kasnije kući, a sve mi se kuva, u glavi, stomaku i duši. Ne znam da li da se derem na nekog il’ da zaplačem. Pa jebem mu mater. To dete je peti razred, 12 godina i već je društveno uslovljena da o majčici Srbiji ne sme ništa loše da se kaže.

Ja ću umrem ovde. Majkemi

 
21 коментара

Објављено од стране на октобар 14, 2010 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

Jutarnji Ivanizam #3

Ovih dana splasnula sam nešto k’o izduvani balon zbog par različitih stvari. I imam problem sa kompozicijom teksta, tako da izvinite unapred.

‘Ajde prvo ovo o Paradi ponosa, što je aktuelno, da ne ispadne da ja jedina nemam mišljenje o tome. Ne umem da opišem koliko ne mogu da se zainteresujem šta neko radi u svom krevetu. Verujem u seksualnu energiju, podržavam sve vrste orijentacije, izbora, eksperimentisanja. Ko voli ono što voli, nek’ radi, uz ogradu da je sve uz obostrani, trostrani pristanak i da se ne povređuje bilo koje ljudsko biće,

Razumem odakle potiče potreba za Paradom i samim tim je podržavam. Ko ne razume, uz sve argumente koje lete ovih dana, nikad je, verovatno, i neće razumeti.

Razumem i homofobiju, i razloge odakle ona potiče. Prastata činjenica da čovek sve ono što ne razume hoće da uništi. Ali ovo što se desilo u Beogradu, tokom parade, to nije bila homofobija. To je bilo organizovano nasilje, sa mnogo dubljim i skrivenijim motivima i sa mnogo drugačijim i dugoročnijim ciljevima. Nisam pobesnela zbog toga, ne. Samo sam se rastužila, splasnula i shvatila da ja zaista ovde nemam budućnost, da mora da se beži odavde, al’ nemam načina da to izvedem. Jebi ga.

Par večeri pre toga, došla sam u situaciju da pomislim da uradim nešto pakosno. Nekome ko je to itekako zaslužio. Neko ko je jedno obično đubre, jednoćelijski organizam, ko je zao, ko me tretirao i tretira kao đubre i dalje, i ko me čačka konstantno. Posle dve sekunde te pomisli, odustala sam od toga. I onda sam se narednih 10 sati jela zbog toga što sam samo pomislila da uradim nešto tako, nešto što je ispod mene.

Ustala sam gunđajući i analizirajući i traumirajući moju majku, koja, sirota, još nije popila prvu kafu. Objašnjavala sam joj problem koji imam. Dva ljudska bića, rođena u ovoj zemlji. Jedno – đubre, parazit koje konstantno radi loše i zle stvari, i koje ni za sekundu ne zastane da razmisli o njima, a kamoli da se oseti loše. I drugo, mene, koja se trudim celog mog mladog života da živim najbolje što umem, na trenutak popustila u trenutku besa, popustila samo da POMISLIM, da uradim nešto pakosno, koja se jedem zbog toga. Porodično zaključismo da sam ja budala, i da drugog odgovora nema.

Kasnije tog dana, nalazimo se u kolima. Ćale i ja napred, pozadi mama i prijateljica. Svira neka pesmica na radiju, ja pevam, ćale sluša, puši i vozi, pozadi prijateljica čita knjigu poslovica naglas mojoj majci i one razgovaraju o životnim istinama.

Mama je snimila trenutak, pa me pita Ivana, a šta misliš kako bi ljudi posmatrali ovaj trenutak?

Ja odgovaram, da smo svi mi budale, ne samo ja.

Zakačila me Mahlat juče svojim textom. Kako zbog sve češćih događaja i situacijama u ovoj zemlji, razmišljamo o istim stvarima.

Pisala sam već o tome kako su moji roditelji jedni divni ljudi. I kako su nas divno vaspitali. Kad kažem divno, mislim normalno. Da budemo svoje, svoji ljudi, da razumemo uzrok i posledicu, da odgovaramo za svoje postupke, da jurimo svoje snove…. u ovom svetu to je drugačije. Majka mi neretko na glas pati i pita se da li je pogrešila. Jeste ona ponosna na nas do imbecilnosti, ali ne može da se ne zapita da li je pogrešila. Jer su nas napravili toliko drugačije. A drugačije u ovoj zemlji povlači za sobom – odbačeno i nesrećno.

Ne mislim nesrećno zbog odbačenog. Sa time sam završila posle trećeg razreda osnovne škole. Mislim nesrećno jer mi je mnogo teško da se snalazim u ovoj zemlji, među ovim ljudima. Jer me nepravda, pokvarnost, laž i zločin bole. Jer ne umem da shvatim, ma koliko pokušavala. Jer mi se najradije sedi sa mojom porodicom i njihovim prijateljima, jer nemam želju da izađem među svet, jer mi je ponekad strašno muka da odem na posao.

I tako to…

Ko razume, shvatiće…

 
5 коментара

Објављено од стране на октобар 12, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , , , ,

O meni. O njemu. O tužnom

Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično “ženske“ priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o “onim muškarcima“. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga “kako je samo mogao!?!

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema “onom mom takvom muškarcu“, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. “Istrošila sam je“.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…

 
10 коментара

Објављено од стране на септембар 14, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,