RSS

Архиве ознака: vaspitanje

Nevaspitana sam

Odem ja jutros kod lekara na hiljaditu kontrolu.

Ustanem u 6.

U 6 i 57 se nacrtam ispred dispanzera

Tamo stoji jedna žena i čeka. Dispanzer zaključan.

U 7.04 dolazi sestra i otvara dispanzer.

Žena i ja predajemo knjižicu i sedamo.

Čekamo.

U 7 i 16 minuta dolazi doktor.

Al’ mi ne čekamo kod doktora, nego prvo kod sestre na neke zajebavncije, pa onda tek doktor.

Čekamo.

U 7 i 22 doktor počinje da radi.

Al’ mi ne čekamo kod doktora.

Čekamo.

Dispanzer je pun.

Čekamo.

U 7 i 45 sestra uzima kartone i “počinje da radi“.

Odjednom, tap, ulazi neka žena preko reda.

Ivana šišti, al’ na finjaka. Ulazi za gospojom i izvini se, objasni da postoji red i da ga Ivana čeka već jako dugo. Ova joj kaže “šta bre?“. Sestra ćuti i kaže da joj je samo drago što uskoro neće više tu da radi. Ivana ponovi rečenicu da postoji red, da ga Ivana čeka 45 minuta, da je prva jedna ženica koja očigledno ne ume da se svađa, da sestra zna, da nas je videla jer smo je dočekali. Ona ćuti. Ova što uđe preko reda kaže da neće da izađe sad nikad (?!) i da je ona došla samo nešto privatno da je pita. Ja kažem da ja za to lepo mogla i telefonom da je pita, evo sad ima besplatnih minuta kol’ko ‘oćeš.

Ivana izvojeva pobedu. Žena ne ulazi preko reda. Ova počne da proziva kako treba. Uđe ono ženče, pa ja.

Dok radimo tamo šta treba da radimo, meni će sestra da sam ja nevaspitana. Ja sam nevaspitana?! Jesam, kaže mi. I treba da ponesem kućno vaspitanje. Ja udahnem i izbrojim do šesnes’ hiljada i opet lepo ponovim da nemam problem da čekam, ali ako se ispoštuje red. Opet ona meni da ja nemam kućno vaspitanje i mlada sam, mogu da čekam i da imam više strpljenja.

E sad, meni na to mladasiistrpljenje, pritisak roknuo na 800, ali pozicija u kojoj smo bile mi nije dozvoljavala da se izbečim, jer je u poziciji da me fizički povredi i nanese bol. Tako da odćutah, ali u sebi sam je psovala i sve to što sam mlada i nevaspitana i kud joj ne pokazah šta je nevaspitano, i kakve bre veze ima što sam ja mlada, ako sam mlada ne znači da sam budala i da neću bre da me tretiraju kao budalu….

Na kontoroli je sve super.

I jesam nevaspitana. Za ovu zemlju očigledno jesam. Time što sam vaspitana.

Eto tako

 
19 коментара

Објављено од стране на октобар 27, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Jutarnji Ivanizam #3

Ovih dana splasnula sam nešto k’o izduvani balon zbog par različitih stvari. I imam problem sa kompozicijom teksta, tako da izvinite unapred.

‘Ajde prvo ovo o Paradi ponosa, što je aktuelno, da ne ispadne da ja jedina nemam mišljenje o tome. Ne umem da opišem koliko ne mogu da se zainteresujem šta neko radi u svom krevetu. Verujem u seksualnu energiju, podržavam sve vrste orijentacije, izbora, eksperimentisanja. Ko voli ono što voli, nek’ radi, uz ogradu da je sve uz obostrani, trostrani pristanak i da se ne povređuje bilo koje ljudsko biće,

Razumem odakle potiče potreba za Paradom i samim tim je podržavam. Ko ne razume, uz sve argumente koje lete ovih dana, nikad je, verovatno, i neće razumeti.

Razumem i homofobiju, i razloge odakle ona potiče. Prastata činjenica da čovek sve ono što ne razume hoće da uništi. Ali ovo što se desilo u Beogradu, tokom parade, to nije bila homofobija. To je bilo organizovano nasilje, sa mnogo dubljim i skrivenijim motivima i sa mnogo drugačijim i dugoročnijim ciljevima. Nisam pobesnela zbog toga, ne. Samo sam se rastužila, splasnula i shvatila da ja zaista ovde nemam budućnost, da mora da se beži odavde, al’ nemam načina da to izvedem. Jebi ga.

Par večeri pre toga, došla sam u situaciju da pomislim da uradim nešto pakosno. Nekome ko je to itekako zaslužio. Neko ko je jedno obično đubre, jednoćelijski organizam, ko je zao, ko me tretirao i tretira kao đubre i dalje, i ko me čačka konstantno. Posle dve sekunde te pomisli, odustala sam od toga. I onda sam se narednih 10 sati jela zbog toga što sam samo pomislila da uradim nešto tako, nešto što je ispod mene.

Ustala sam gunđajući i analizirajući i traumirajući moju majku, koja, sirota, još nije popila prvu kafu. Objašnjavala sam joj problem koji imam. Dva ljudska bića, rođena u ovoj zemlji. Jedno – đubre, parazit koje konstantno radi loše i zle stvari, i koje ni za sekundu ne zastane da razmisli o njima, a kamoli da se oseti loše. I drugo, mene, koja se trudim celog mog mladog života da živim najbolje što umem, na trenutak popustila u trenutku besa, popustila samo da POMISLIM, da uradim nešto pakosno, koja se jedem zbog toga. Porodično zaključismo da sam ja budala, i da drugog odgovora nema.

Kasnije tog dana, nalazimo se u kolima. Ćale i ja napred, pozadi mama i prijateljica. Svira neka pesmica na radiju, ja pevam, ćale sluša, puši i vozi, pozadi prijateljica čita knjigu poslovica naglas mojoj majci i one razgovaraju o životnim istinama.

Mama je snimila trenutak, pa me pita Ivana, a šta misliš kako bi ljudi posmatrali ovaj trenutak?

Ja odgovaram, da smo svi mi budale, ne samo ja.

Zakačila me Mahlat juče svojim textom. Kako zbog sve češćih događaja i situacijama u ovoj zemlji, razmišljamo o istim stvarima.

Pisala sam već o tome kako su moji roditelji jedni divni ljudi. I kako su nas divno vaspitali. Kad kažem divno, mislim normalno. Da budemo svoje, svoji ljudi, da razumemo uzrok i posledicu, da odgovaramo za svoje postupke, da jurimo svoje snove…. u ovom svetu to je drugačije. Majka mi neretko na glas pati i pita se da li je pogrešila. Jeste ona ponosna na nas do imbecilnosti, ali ne može da se ne zapita da li je pogrešila. Jer su nas napravili toliko drugačije. A drugačije u ovoj zemlji povlači za sobom – odbačeno i nesrećno.

Ne mislim nesrećno zbog odbačenog. Sa time sam završila posle trećeg razreda osnovne škole. Mislim nesrećno jer mi je mnogo teško da se snalazim u ovoj zemlji, među ovim ljudima. Jer me nepravda, pokvarnost, laž i zločin bole. Jer ne umem da shvatim, ma koliko pokušavala. Jer mi se najradije sedi sa mojom porodicom i njihovim prijateljima, jer nemam želju da izađem među svet, jer mi je ponekad strašno muka da odem na posao.

I tako to…

Ko razume, shvatiće…

 
5 коментара

Објављено од стране на октобар 12, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Kad izgubiš sebe…

Ne znam kako da vas uvedem u priču. Čitam marouk, pa mi srce stane. Jer je strašno, tužno, teško, preteško, al’ razumem. I to sam joj rekla, i rekla sam joj da ću napisati post o tome, ona je rekla da treba, treba se stalno pričati o tome.

O čemu – o nasilju u porodici. I tu ne mislim isključivo na fizičko nasilje, već kako do toga dođe. Kako se čovek nađe jednog dana u bespomoćnoj, nezamislivoj situaciji iz koje ne zna kako da se iskobelja.

To se dešava mnogo više nego što mi mislimo. Ne bira obrazovanje, inteligenciju, starosno doba. Ima ga svuda. I, nažalost, imam gomilu primera iz bližeg i daljeg okruženja.

Ali ja ne mogu da ispričam njihove priče, nije na meni. Mogu da ispričam moju, koja nije tako strašna i užasna, ali je mogla da bude. Upravo to, objašnjavanje kako do toga dođe. Jer, kad je neko meni veoma drag i blizak, bio u toj situaciji, i kada mu je trebalo čupanje, ja sam ispričala svoju priču. Da objasnim, da nije sama u toj situaciji, da se to dešava, i da je ne treba biti sramota. Jer stid, jeste jedno od primarnih osećanja.

Počelo je, kao i sve što počinje, bezazleno i uzbudljivo. Ja mlada i lepa, on stariji, “iskusniji“, veoma mi se dopadao. I privukla sam mu pažnju, što je mom prevelikom egu jako godilo. Cimao se oko mene, trudio, posvećivao mi pažnju. Uživala sam.

Kao i svaka druga veza koja počinje, sve je bilo savršeno prvih mesec dana, dok ljudi osećaju uzbuđenje novog, upoznavanja. Bila sam zadovoljna.

A onda se desila tako neka glupa situacija, gde je on meni nešto prebacio i napravio mi scenicu (ne scenu, to je došlo kasnije). Moja prva reakcija je bila bes i odma’ sam rešila da to raščistim, da postavim granice, da to tako kod mene ne može. To se pretvorilo u neku čudnu svađu/raspravu, gde nismo ništa rešili, ali je kao sve okej, ali ništa nije okej. Sve u fazonu “oprostio sam ti zbog toga“, iako nije imalo meni šta da se oprašta.

Sledeće je bilo zbog alkohola. Ja kad pijem, ja se nenormalno ponašam i muvam njegove drugare, i kako to ja mogu njega da ne poštujem. To je već bila svađa. Iz koje opet ništa nismo rešili. Samo sam se nekako osetila kao magare. Ali sam prestala da pijem, kada sam sa njim.

A onda, mic po mic, skoro da ne primetiš, smo prešli u teror. Ja sam tada taman pošla na fakultet. Kada sam bila u Beogradu, bila sam non-stop na telefonu – sad’ sam piškila, sad’ sam kakila. Ako mi se ne daj Bože, negde ispraznila baterija, trčala sam kući da što pre punim telefon, jer kako ja zaboga mogu da budem nedostupna?! Ako se ne javim, jer sam u čitaonici, učim, to je skandal, jer “koji još student uči u čitaonici?!“

A onda je došlo leto, i ja sam se vratila da budem sa njim. Tada je krenulo ukidanje prijatelja i kontakta sa mojim svetom. To je bilo za njega veoma lako, pošto uglavnom imam muške prijatelje. Patologija od ljubomore je tu bila na vrhuncu. Provela sam sate, ma kakve sate, DANE, u besmislenim svađanjima i dranjima, objašnjavajući da neće mene svi moji drugari da jebu, već da hoće samo da se druže sa mnom. Logika i argumenti ne postoje u tim raspravama. To su iscrpljujuće, besmislene svađe, gde se samo vrtiš u krug i kad se završi uopšte nisi siguran šta se desilo, ali imaš osećaj da si teška budala. A ne želiš da se požališ, jer stid već počinje da te obuzima. Sramota te je, jer znaš da dopuštaš nešto što nikako ne bi smela, i nećeš da se požališ, jer znaš šta će ti svi tvoji normalni ljudi rekli. I stalno nalaziš neka opravdanja za njega, samo još ovo da prođe i biće sve okej.

Neće. Onda je nastala potpuna izolacija. Prešla sam da živim kod njega i njegovih. Obrazac ponašanja mi je odmah bio jasan. Brat i otac isti. Potpuno isto se ponašaju prema svojim ženama. Njegova majka, divna, namučena žena, koja mi, dok pijemo kafu ujutru, priča kako me mnogo voli, ali da bežim odatle.

Život mi se sveo na sedenje u četiri zida, učenje za ispite dok sam ih imala, gledanja brdo filmova i jedenja čipsova i ostale nezdrave hrane. Time me je držao tamo. Znao je da obožavam filmove, donosio mi je gomilu svakog dana, gojio me da budem neprivlačna sebi i drugima, a da bi istovremeno mogao da mi prebacuje (nisam paranoična, oni su majstori manipulacije). I svađe, konstantne besmislene svađe oko svega i svačega. Nijedno moje mišljenje ili stav nije bilo ispravno. Ništa što ja radim ne valja. Na kraju, da bi izbegla to maltretiranje od bolesnih svađa, prestala sam i da imam bilo kakvo mišljenje. Postala sam zombi.

Moja majka, koja je primetila da tu debelo nešto nije u redu, je postala glavni neprijatelj. Osetio je da ga je pročitala, pa je sveo naše susrete na minimum. Uglavnom je bio tu kada sam se viđala sa njom, da slučajno ne kažem nešto, da se ne požalim. A i ne bih. Do tada me je već bilo isuviše sramota od onoga šta sam postala.

A onda su ponovo počela predavanja, a ja sam uhvatila sebe kako mi kolege u menzi ćute kad mi zvoni telefon. Oni su provalili šta se dešava. Bilo me je mnogo sramota. Svaki vikend, sam naravno išla “kući“. A onda se jedne noći desila scena, koja je napravila pukotinu zahvaljujući kojoj sam smogla snage da se otkačim od te situacije.

Nije mu se dopalo kako sam legla da spavam, tj okrenula sam se na stranu koja mi odgovara i rekla laku noć. Kako sam ja to smela da uradim, on neće da ga njegova žena ne poljubi pred spavanje. To se pretvorilo u svađu duboko u noć. Pa u moju rešenost da odem, samo u gaćama kući, pa njegovo jurenje mene. Tu noć me je prvi put fizički povredio. A to sam uvek sebi govorila da nikad neću da trpim. Nikad! Ali sam opet ostala tu noć i prespavala. I sledeću.

Ali dok sam bila u Beogradu posle, nešto u meni se prelomilo. Imala sam neki problem, zdravstveni i jako sam se zabrinula. Naravno, mu nisam ništa rekla o tome. Ali me je zvao dok sam se vraćala od lekara, i čuo je da sam u tramvaju. Pa sam mu rekla gde sam i zašto sam tamo bila. Ma koliko da su poremećeni skotovi, mislila sam da će mu bar prva reakcija biti da se zabrine za mene. Ne. Prva reakcija je bilo dranje. I još dranja. Ne pitajte me zbog čega. Nemam pojma. Uhvatila sam sebe kako se pravdam. Pa sam primetila poglede po tramvaju. Pa me je bilo sramota. A onda mi je puklo. I terala sam ga u pizdu lepu materinu. I ugasila telefon.

Kada sam ga, kasnije te večeri upalila, imala sam tonu poruka i propuštenih poziva. Neke su pretile, neke su molile. Na jednu sam se sažalila i pozvala. A onda je on opet krenuo da se dere. Doviđenja! Ma ne želim više to. Znam, da sam bila u Boru tada, ne bih imala snage da učinim to. Daljina mi je olakšala.

Ne završava se to tako lako. Telefonski teror je trajao još neko vreme. Bes i pretnje, pa plakanje i cmizdrenje, pa opet bes, pa pokušavanje da me reprogramira opet, pa na kraju se sve to svelo samo na cmizdrenje.

I šta? Ništa! To su jedne obične pizde! Pičke i pičketine. Patologije i kompleksaši koji mogu da postoje samo ako oslabe nekog i kontrolišu. I nikad neće biti zadovoljni. I nikad neće shvatiti da se nenormalno ponašaju. Nikad.

I dan danas, on meni nije “oprostio“. Kada sam ga napokon ostavila, po gradu je pričao da je moja mama kriva za to. Da me je ona nagovorila. Isprala mi mozak, šta li? Kada me sretne, pređe na drugu stranu ulice. Majke mi. Tolika sam kučka ispala prema njemu.

I eto… to je moja priča. Nije strašna kao neke, ali je šablonska. Tako se to dešava. I može svima da se desi. I svi se oni ponašaju na isti kalup. Svi do jednog.

I zato, ako ovo neko pročita, ko se nalazi u sličnoj situaciji…zajebi stid i sramotu što gaziš sebe. Jedina tvoja greška je što ne kažeš nikome. Sve ostalo je samo život i dešava se. I rešava se. Samo treba nekom da kažeš i da dopustiš da ti neko pomogne. A pomoći će mnogi. I svi oni od kojih si bila odvojena, razumeće, oprostiće i dočekaće te raširenih ruku.

 
22 коментара

Објављено од стране на јул 15, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

Do 2

Kad sam prvi put pročitala pre par dana da je doneta nova odluka o radnom vremenu noćnih klubova do dva sata, umesto dosadašnjih pet, rekoh da oćutim, ko me šta pitao.

Al’ malopre čitam novine, a ono ceo članak bate. Naime kad se dogodila ona strašna tragedija u Boru, pre par meseci, kad je dečak umro u jednom noćnom klubu (izgažen od strane maloletnika), poduzeta je inicijativa da se smanji radno vreme noćnih klubova, i evo, sad će da je uvedu.

I to je budalaština. Totalna, glupa budalaština i šta me briga ko će šta da kaže.

Da se objasnim, kao prvo, mene generalno baš zabole dokle će klubovi da rade. Izlazim u jedan od njih samo, mogu da ne izađem, mogu da se vratim kući u 2, mogu da ga zatvorim ujutru sa sve osoboljem, pa da nastavim u jutarnju, mogu da se napijem preko dana, pa da spavam naredna dva.

Ali da mi neko kaže da će time da se reši ili da se bar spreči nasilje koje se događa, to baš osećam kao da me neko bitch-slapovao u facu.

Od kada se desila ta tragedija, vodi se računa o tome da maloletnici ne mogu da uđu lokal, i to je okej. Mada, opet, i taj koji izađe do 2 ili do 5, nebitno, neko ga je PUSTIO da izađe. Nečiji roditelji su pogledali svoju sedamnaestogodišnju ćerku koja izgleda kao da je ispala iz Vividovog porno filma, svu doteranu i verovatno joj rekli “Lepo se provedi, sine“.

I dobro. U 2 će kafane da se zatvore, a ti isti što se lepo provode i što se ubijaju će da odu do prvog kioska, kupe gomilu alkohola, posedaju po klupama, puste muziku na svojim ultra-mega-giga- mobilnim telefonima i ponašaju se potpuno isto. A i ide leto, lepo vreme, koga pa briga.

Majke mi, mnogo sam se izvnervirala, izgubila sam reči. Noćni klub je noćni klub. Tu treba da izlaze mladi ljudi, zato postoji. Mlada deca po defoltu ne bi trebalo da izlaze. Mlada decabi trebalo da imaju roditelje koji će da ih vaspitavaju i da im zabrane određene stvari.

Al’ dobro. Ovo je problem grada. Vlast se umešala. Ona rekla do 2. Okej. I sad više neće deca da se ubijaju, gaze i seku flašama po i ispred javnih lokala, sada će to da rade na malo privatnijim i zabačenijim mestima. Al’ bitno da će lepo da se provedu.

A nešto će valjda i lokalni izbori uskoro, a?

 
8 коментара

Објављено од стране на април 14, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , ,

O nekim ozbiljnim stvarima

Htela sam danas da pišem o nekim sexy muškarcima, al’ me nešto pomete. Zelena je pisala o veoma ozbiljnoj temi, ja komentarisala, a als011 odgovorio. Da ne bi tamo nastavljala neke filozofije rekoh da pređem ovde kod mene.

Naime, rekoh u jednom trenutku da bih ja davala dozvole za rađanje dece. Als011 je na to postavio pitanja koje se granaju iz toga “Koliko je to pametno, ne dozvoliti nekim ljudima da imaju decu? Ko bi to određivao? Kako bi se neko od vas osećao kad bi mu u opštini neko rekao, „tebi je zabranjeno da rađaš“? Uostalom, deca se rađaju u braku iz ljubavi, nesporazumi nastaju kasnije.“

Prvo, moram da se uhvatim za ovo da se deca rađaju iz ljubavi. Ja jesam romantik, ali nekako ne mogu da se složim sa tim. Većina dece se začnu tokom pijanih noći, iz nepažnje ili zato što je kontracepcija zatajila. Ljudi koji planiraju decu, su obično oni koji imaju poteškoća da ih dobiju.

Ako ćemo i iskreno, deca se i prave i rađaju iz sebičnih razloga. Sada, da li je to čisto za produžavanje moje vrste, produžavanje mog prezimena, da ja ne budem sam, da ja imam nekog da volim i mene da voli. I okej, to uopšte nije tako strašno kao što zvuči.

Ali zaista mislim da neka vrsta kontrole kod začeća, rađanja i odgajanja dece treba da postoji. I nije to neka revolucionarna ideja. Platon je još u svojoj Državi pisao da bi deca trebala da pripadaju svima i da država ima obavezu da vodi računa o njihovom obrazovanju i vaspitanju.

E sada, ja ne mislim da “neko iz opštine“ može da ima toliku kontrolu pa da kaže: ti možeš, ti ne možeš, ali mislim da neki sistem treba da postoji.

Imamo dozvole za oružje, za lov, za pecanje zaboga, a za nešto tako ozbiljno, kao što je donošenje i odgajanje ljudskog bića na svet, nemamo. Ljudskog bića koje treba da raste, uči, živi i obogaćuje taj isti svet u kome živi.

Suočavamo se sa činjenicom da danas na svetu imamo mnogo probleme, što izazvane od strane čoveka, a što ne. Ali probleme koje čovek treba da rešava i kontroliše. A, nisam pesimista, samo realista, sve je manje i manje dobrih ljudi na svetu, sve je manje i manje pametnih ljudi, moralni kompasi su okrenuti i izokrenuti skroz, ljudi postaju inertni i sve više novcem orijentisani.

Ne mislim da su ljudi po prirodi dobri ili loši. Mislim da su neutralni. Mislim da čoveka čini čovekom upravo ta konstanta borba i izbor između dobre i loše strane u njemu. Današnje vaspitanje, ne vaspitanje, način života, obrazovanje… ma celokupan način življenja olakšava čoveku da bez mnogo krivice pređe na onu lošiju stranu u njemu.
I to je problem koji mene užasava. Deca koja danas rastu, koja će rasti treba da vode ovaj svet. A na šta će taj svet ličiti, to me još više plaši.

Pa kako sam ja onda to zamislila? Treba da postoji organ kome će se podnositi zahtevi za začeće (da, ovo sam mrtva ozbiljna rekla). Onda taj organ izvrši celokupan skrining buduće majke i oca, od zdravstvenih, psiholoških, ekonomskih, socijalnih i sredinskih faktora. Komplet. Ako ne prođu, ukazuje im se na to koje aspekte života treba da poprave. Ako prođu, dobijaju dozvolu, ali tu se nikako ne završava taj posao.

Ljudi koji vaspitavaju i obrazuju decu po školama, obdaništima i raznim ustanovama, moja da završe određene škole, zašto roditelji onda nemaju osnovne kurseve za to?

Tako da, kada roditelji dobiju dozvolu, imaju zakonsku obavezu da pohađaju i završavaju razne kurseve roditeljstva. I tu se njihov posao ne završava. Kako dete raste, država tj određeni organi proveravaju u kakvom domu to dete raste i kako se vaspitava, a roditelji u skladu sa detetovim razvojnim nivoima i karakteristikama imaju obavezu da pohađaju kurseve u skladu sa istim.

I tako. Znam da ovo zvuči faštički, nacistički, znam da nema teoretske šanse da ikada ovo bude primenjeno, ali ja zaista mislim da je potrebno. Situacija na ovom svetu je alarmanta, onda su i potrebne teške, nepopularne mere.

Aj’ sad’, udrite

 
30 коментара

Објављено од стране на март 31, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Vaspitanje

Juče se povela vrlo žučna rasprava u mom domu koja je krenula od mladih taksista i muzike koje puštaju pa do teksta koje je napisala Suske pre neki dan. To sam ja bila vrlo glasna i besna o tome kako je današnja omladina amoralna. Da više ne postoji to da su toliko oštećeni da ne poznaju razliku između dobra i zla, već da ih baš briga. Da je najvažnije njihovo dupe, da će da gaze i preko živih i preko mrtvih da dobiju ono što oni žele. Da ne postoji prijateljstvo, čast, ljubav, porodica, mama i tata. Postoje samo oni, njihove potrebe i sitno zadovoljstvo.

Tu sam ja bila kritikovana da ne mogu tako da govorim, jer ipak ja završavam školu koju završavam i treba njima i tim poslom da se bavim. Moj odgovor na to je bio da mi ne pada na pamet. Nikako. Da ne želim više da učestvujem u eksperimentu od ludnice zvanom Srbija, da za mene jednostavno nema svrhe, da mi ne pada na pamet da idem na posao i da se bavim petacima koji donose bombe u škole, kao što smo videli kod Dede, već da ću lepo da idem u neke Švedske, Norveške, Amerike i da se bavim histeričnim tinejdžerkama koje je ostavio momak.

Ta naša rasprava se završila u šaljivom tonu pitanjem moje majke da li hoću levi ili desni obraz da joj opalim šamar. Zaključili nismo ništa.

Ja se sinoć razmišljam da nisam možda stvarno preterala, da nisam prerano odustala, možda za nas još uvek ima nade i tako.

I jutros, tj u pola 1 (iscrpeo me stomačni vajrus, pa mnogo spavam), ja potvaram moje omiljene blogove i odem do Raina, koji je po drugi put među blogerima i pročitam njegov najnoviji post. I ne iznenadim se. Što je najgore. I sve mi je jasno. Nisu to više samo deca. To smo mi. To je naše društvo. Među njima ja živim. I NEĆU BRE VIŠE. Što bi rekla Katarina Anđelić iz serije Otvorena vrata: ja ću granicu da prepešačim, preplivam, preronim, ali ja više da živim ovde NEĆU!

 
14 коментара

Објављено од стране на август 23, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , , ,

Aleksa

Otključavam vrata zgrade i ulazim. Ispred mene iskače klinac:
– Jel’ idete liftom?
– Ne, ali ako se bojiš ili lift ne može da te povuče, ići ću.

Ulazimo u lift.
– Na koji sprat želiš da ideš?
Pritiska dugme broj 6, okreće se prema meni, nasmejan:

– Ja sam Aleksa, i imam 6 godina
– Zdravo Aleksa, ja sam Ivana. Kod koga ideš?
– Aaaa nigde, ja ne živim ovde
– Pa šta radiš ovde?!
– Pa vozim se liftom
– Pa gde živiš?!
– Tu ispred
– Gde su ti mama i tata?!
– Na pos’o
– Ko te čuva?!
– Deda i brat
– Pa gde su oni?!
– Pa brat je izašao negde, a deda spava

U tom trenutku stižemo na 6 sprat, ja pritiskam dugme za prizemlje. On me gleda uzbuđeno i upitno

– Šta me gledaš, vraćam te gde sam te našla!

Izlazimo u hodnik.

– Aleksa da ideš pravo kući. I ovo liftovi su opasni, stalno se zaglavljuju. Gledaj da uvek bude neko sa tobom kada se voziš. Važi?

Klima glavom i istrčava napolje. Ja stojim ispred ulaznih vrata i gledam ga dok ga ne izgubim iz vidokruga. Za svaki slučaj.

 
10 коментара

Објављено од стране на јул 6, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , ,