..ovih dana skroz. Dok ćutim, relativno sam dobro. Kad progovorim, kreću suze, najbolje mi kad spavam.
Kad me neko ko me u’vati, preko neta, pita kako sam. Izbegavam da odgovorim. Jer ako odgovorim, dobijam odgovor da nije strašno, da će proći, da treba da budem strpljiva. Od toga mi se samo još više plače.
Juče sam izlistala kanale, pa neki sirotan, kome su pobili celu familiju, al’ evo ga on će da završi koledž, neko siroto dete koje se rodilo bez face, do pete godine imalo 28 operacija da joj lici bar liči na nešto iz horor filmova, ide u vrtić, na balet, stiče drugare. Neka deca što upadoše u dečiju pornografiju, al’ uspeše da se izvuku iz toga, sad su advokati i ne znamtijašta. Sve tragedija do tragedije i priča o preživljavanju, opravku i umeću življenja.
Normalna osoba bi rekla sebi, dobro bre Ivana šta više cmizdriš, imaš facu, familju, nisi seksualno eksploatisana, diži se iz tog kreveta i kreni da radiš nešto.
Jok. Ne
Mislim, jesam ja razmažena, jasno je meni da u odnosu na neke, ma na mnoge ja imam totalno happy life. Al’ mi je isto tako bezveze, i nikada nisam merila ničiji bol, nesreću, depresiju, ma koji da je razlog.
I mnoge stvari nisu fer, i život je kučka i sve, al’ imam prava da klonem. I imam prava da me niko ne teši. Imam prava da mi neko kaže: Jeste, u pravu si to je sranje, možda nikad ne prođe, možda će tako da bude zauvek. E tog nekog bih odmah cmoknula u levo oko.
Znam, sad sam klonula, i znam, kao i hiljadutristasedamdesetpet puta pre toga, ima da se dignem. I da se smejem, i da pokušavam i da padam ponovo, ali mi je potrebno nekad da klonem. I da cmizdrim, i da se kmezim.
I tako…. Zato me nešto nema
Ivanizmi 