Ne znam da li je zbog odustajanja od moje zen prirode, da li je zbog toga što te ova zemlja tera da stvarno postaneš divljak i ludak, ili zbog toga što patim od biblijskog pms-a, ali ja poludeh ovih dana.
Sve nešto me dotiče mnogo. Ovo sa paradom i nadolazećim nasiljem me tera da emigriram, pizdim i šištim svakodnevno, pa onda dobijem nenormalan nagon za plakanjem.
Gde god se okrenem, šta god i koga god čujem imam želju da mu pričam : “ti si idiot! Ti si idiot! Ti si idiot!“ i tako u krug. Nemam strpljenja više za budale i budalaštine, tako da se krijem od ljudi.
Jedino gde mora da imam strpljenja je posao, gde treba neku decu da naučim nekim stvarima kao što su komunikacija, razmišljanje, nenasilje, prave vrednosti, sve ono šta ih ova država uči da je nebitno.
Nekim njihovim stavovima i razmišljanjima sam blago rečeno zaprepašćena, toliko, da nekad stvarno mislim da me zajebavaju. Ali, mirna sam, trudim se, objašnjavam, argumentujem i rukama i nogama. Ponekad vidim na nekom detetu da se zamislilo, pa prihvatam to kao ličnu pobedu.
Da ne grešim, ima i par izuzetaka. Izuzetne dece, čije bi roditelje izljubila, ali su retka.
Elem, držim malopre čas petom razredu. Učim ih da njihova uloga kao đaka u školi se ne zaustavlja kod pismenih zadataka i odgovaranja, već da imaju pravo i obavezu da unapređuju školu na svaki mogući način. Da imaju mogućnosti kroz razne institucije i kanale da urade to. Zatim ih pitam šta bi oni promenili da mogu. Ima tu smešnih predloga, ima loših, dobrih, izuzetnih i nemogućih.
Na pitanje zašto su neki nemogući, objašnjavam da je u našoj zemlji to nemoguće, jer nam sistem nije tako uređen, da naša zemlja dobro organizovana po tom pitanju.
Iz prve klupe, slatko devojče diže ruku:
– Nastavnice da li smem nešto da Vas pitam?
– Naravno
– Nije baš ovo što radimo…
– Reci?
– A kako Vi možete da govorite te ilegalne stvari?
Ja se zbunim do stojedaninazad. Udahnem duboko i pitam:
– Koje ilegalne stvari?
– Pa to, protivzakonito je da se priča da Srbija nije dobra, da nije dobro uređena…
Ja udahnem još jednom, duboko, sprečim paru da mi ne izađe iz ušiju, zatvorim oči da mi ne pođu suze i počnem polako da objašnjavam, najbolje što mogu, da bilo kakva kritika društva i sistema, osnovana ili neosnovana, nikako ne može biti ilegalna.
Koliko me je razumela, jebemliga.
Završi se čas, ja krenem kasnije kući, a sve mi se kuva, u glavi, stomaku i duši. Ne znam da li da se derem na nekog il’ da zaplačem. Pa jebem mu mater. To dete je peti razred, 12 godina i već je društveno uslovljena da o majčici Srbiji ne sme ništa loše da se kaže.
Ćale je moj jutros napravio taktičku grešku i ušao u moju sobu sa rečenicom “Pogle’ kako lepo napolju, prava zimska idila“.
Ja sam kao iz topa krenula da arlaučem da nije zimska idila, da to ne može da bude lepo, da je to sneg, kako se on USUĐUJE da uđe u moju sobu i da kaže da je zima lepa.
A stvarno bre ljudi, ova zima previše traje. Ne mogu više, psihički ne mogu da je podnesem. Kako ustanem i vidim ovu belinu, meni se plače.
Još sad ovi smetovi što padaju, pa više ni fizički ne možeš da podnese. Nema gde ni kako da se hode. ‘Ladno preko zgrada mogu da se popnem, misleći da su brda.
Eto juče, ja mislila malo da izađem, nešto mi se ljubilo, pa da nađem nekog da se strnđam, sve sam se sredila, ali sneg mi malo prejebao mejk ap, al’ opet nema veze jer su ionako svi mnogo ružni. A posle svih tih ružnih ja se vraćam po snegu, a onaj JOŠ pada.
Pada ludak, boli njega, staza nema nigde, idem po putevima delimično raščišnjenim, izbegavam pijane taksiste da me ne zagaze i kerove koji razvlače decenijsko đubre iz kanti koje nisu ispražnjene tih istih decenija.
Da rezimiramo. Sneg. Hladno je. MNOGO je hladno. Mi nemamo grejanje, tako da je to još jedna stavka na stranu protiv. Sneg je mokar. Ide pod hladno i nema grejanje, jer nemamo gde da se sušimo. Beo je. Ne vidim dobro, smeta mojim dioptrijama. Sneg, mnogo je napadao, nemogućnost normalnog kretanja. Utiče na fizičko i psihičko stanje. Baca me u depresiju. Ne želim da izlazim iz kuće. Uništava mi socijalni život. LENJA sam. Nemam volje niti želje da bilo šta uradim. Samo bih hibernirala kao medved.
Da li ja gledala tv, neki filim ili emisiju, nebitno, postoje dve rečenice koje me zaista nerviraju:
1. Svaka žena još od devojčice zamišlja svoje venčanje. =
2. Svaka žena hoće da se uda.
Prvo i “prvenstveno“ zato što me izbezumljuje svaka vrsta generalizacije i stavljanje u fijoke. Bez bilo kakvih feminističkih sranja. Nervira me bilo šta što počinje sa “svi“, “sve“ i “svaki“ i “svaka“, a odnosi se na ljude.
Drugo, zato što stvarno nikad nisam zamišljala svoje jebeno venčanje. Nikad nisam sanjala o dekoracijama, cvetnim aranžmanima, listi gostiju, skulpturama od leda i svemu ostalom što vidim da neke glumice traže u filmovima. Nikad mi palo na pamet nije.
Zatim, venčanica mi je ubedljivo najružniji komad odeće i koliko god buljila u svaku od njih, nikad ni jednu jedinu nisam videla da mi se dopada, niti sam bilo kako mogla da se zamislim u njoj. I najneprkatičniji deo odeće je. Možeš da je obučeš samo jednom. Čak i ako se budeš udavao više puta, ne možeš da obučeš prethodnu jer je to ne znam baksuz, nije u redu, muž će ti bude ljubomoran i bla bla bla.
Treće, meni ćale topličanin, ako se i ‘oću udam i to bude po “narodnim“ običajima, odma’ zamišljam jadnog ćaleta kako treba da ide “s buklijom“ da zove goste, a on siroma ne pije već jako dugo vremena. I tu mi mozak staje, dalje ne mogu.
Zašto pričam o ovome? Zato što mi rođendan. Danas. Napunih 25 godina. Ništa mnogo, lepe godine. Ali rekoh vam već više puta da me rođendani izbezumljuju celog života i da padam u depresiju. Od malena. Od toga da me deca baš nisu volela, pa ti mama napravi za rođendan kiflice, dekoracije i sve propratne zajebancije, a tebi niko ne dođe na rođendan. Ili ti dođu dvoje – troje. Ili da ti je rođendan, a tebi cela generacija ode na ekskurziju u Grčku. A ti ne možeš. Pa do toga, da kako se cifra koju punim povećava, sve vrtim dosadašnji so called life i padam u depresiju.
Zašto udaja i venčanice? Pa zato što sa 25 godina nikako nisam zamišljala svoj život ovako. Okej, obično se ne ostvaruje većina onog što želimo. Ali, ja živim sa mamom i tatom. Imam svoju sobu. Nemam izvore prihoda. I ubija me taj parizitski način života. Mislim, nisam parizit, studirala sam, nije da ništa ne radim, ali me opet kolje. Ne volim što tako živim, pa ne volim.
Zato što sa 25 godina, nikako nisam zamišljala da budem udata, ali nisam zamišljala nikad ni da ću biti sama. Da ću imati nekog ko će da me doprati i dočeka. Da sedne sa mnom da odgleda film. Da me poljubi. Da me voli. Da se svađa sa mnom. Da ću imati ja nekog da otpratim i dočekam. A to, ne mora pod obavezno da bude muž, sa velikim M.
I najbolnije, nikako se nisam zamišljala bez dece. To je moja ljuta rana. Htela sam da budem mama i htela sam da budem mlada mama. Sebi sam još odavno ispostavljale neke rokove, koje sada vidim da jesu smešni, ali sam se u ovim godinama videla sa bar jednim detetom.
I pizdim zbog toga što treba da se pravdam zbog toga što želim decu. Čekaj, to ti neće pobegne, završi fakultet, zaposli se, nađi stan, čekaj sve uslove. Nikad neće biti svi uslovi. Nikada neće biti savršeno vreme. Uvek će nešto faliti. A vreme prolazi. I prolazi.
A ja sedim u narandžastoj sobici, kod mame i tate u stanu, sama i bez dece. Doduše, sutra ću diplomirati, ali kad nekako stavim na vagu…
Juče me uhvatilo ono moje. Onaj F. Ona depresija. Ma nije to depresija. To je gore od toga. To je ogromna crna rupa. Pojavi se niodkuda, nenajavljeno i bez razloga. I počne da me guta. Jede i žvaće.
Teško je objasniti ljudima crnu rupu. To ništavilo koje te obuhvati. Pogotovu zato što ljudi traže razloge – ‘’Pa šta ti se desilo?’’. NIŠTA! I to je još gore. Ni jedan razlog ne mora biti za tu neopisivu tugu i očaj koji se jave. Najviše mrzim crnu rupu, kada se javi kada mi je okej i kada sam srećna. Kada nemam problema u životu. Pa mi se onda javi osećaj krivice, odakle meni pravo da se osećam kao govno, kada ljudi imaju prave probleme u životu? I onda se osećam još gore.
Dugo sam tražila reči da objasnim ‘’to’’ osećanje. I nikada ih nisam našla. Onda sam tražila tuđe, tražila simboliku i znake u knjigama. Nisam ih našla. U filmovima, muzici. Opet ne. Najpribližnije što opisuje to osećanje našla sam u jednoj muzičkoj numeri. U akustičnoj verziji. Ovoj:
Juče nisam imala vremena da se pozabavim mojojm crnom rupom. Imala sam isuviše obaveza. Uz neke od tih obaveza i dosta razočarenja. Primorana sam da uradim nešto manje od mog maksimuma. I to me čini, da se osećam, baš, baš ljigavo. Na ulici sam srela staru poznanicu, koja se sva zbunila, i pitala me od kada imam bebu, tj u kom sam mesecu. Lepo sam joj odgovorila:
– Jedi bre govna, nisam trudna, nego debela
Posle smo slavili rođendan moje drugarice. Lepša polovina mi je udelila nadimak – Praslin.
U međuvremenu ugovarala neku obavezu, na koju sam pristala, a sada me stra’ kako ću to izvesti i da li sam sposobna za to.
Crna rupa je na proslavi popustila. Razveselila sam se. Ali čvrsto sam rešila da današnji dan pauziram. Da se revitalizujem i energetski restauriram. Zovem lepšu polovinu da prespava kod mene, da se probudimo zajedno. Kažem baki da ugovori sa nekim članom mnogobrojne nam naše familije da obavi jutranje pazarenje umesto mene. Stižem kući. Stavljam telefon na vibraciju, naređujem lepšoj polovini da uradi isto. Spavamo. Zagrljeni.
8:45 ujutru. Telefon toliko vibrira da me budi. Zove otac lepše polovine da ga pita neku glupost. Pokušavam da zaspim. Ne ide. Pobesnim malo. Odem da pijem lek, baka me dočeka spiskom za kupovinu. Nije ugovorila. Bezveze joj bilo. Pobesnim mnogo! Svađam se. Idem u prodavnicu. Vraćam se. Stiže mi radni zadatak mailom za onu obavezu. Molim lepšu polovinu da mi pomogne oko nekog kreativnog dela. Pristaje, samo da odigra još koju rundu Counter Strik-a. To traje. Ja čekam. U jednom trenutku, on se seti da mora biti na jednoj drugoj obavezi za 10 minuta. Ne može da mi pomogne oko onog. Ja pobesnim. Posvađamo se. On odlazi.
Završavam obavezu, nesigurna u moje sposbnosti i vrednost istog. Pogledam datum i nasmejem se. Izvinim se baki. Zovem lepšu polovinu, izvinjavam se i njemu.
April je. Gore stvari se dešavaju u aprilu. Nisam sujeverna, ali mojoj porodici, meni i menim dragim ljudima se sva sranja dešavaju u aprilu. Na to mi je mama skrenula pažnju, kada se stavi na papir, poprilično se uplašim kada dođe april. Zato čuvajte se, meni dragi ljudi. April je.
Ako budem dobra i neprimetna, možda će me ove godine, kao i prošle, april zaboraviti. Kad već crne rupe neće.
(Znam ja da je sada frka oko ovog bezobrazluka od 6% na dvanaest ‘iljada i da bi svi da pišu o tome, ali ja ne mogu. I neću. Samo ću se iznervirati, rastužiti i pasti u depresiju. Mogu da idem da se bijem, al’ ne mogu sama. A pošto su svi totalno inertni, ja ne mogu sama. Izgleda da je tačna ona, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ja sebe ne računam u narod. Ja sam, bre, Ivana!)
Mnogo sam kljakava, bolešljiva i rašrafljena. I tako danas pijem kafu na velikom odmoru u Dedinoj školi, čekajući da mi neki divni ljudi učine neku uslugu, koju nisu obavezni, ali opet mi čine jer su, kao što rekoh, divni. Hvala Deda. I tako, pijem ja kafu i razmišljam se.
Ja sam statistička greška. Začeta sam preko spirale. Čitala u nekom članku da se to jako retko dešava i da je na nivou statističke greške – prema tome, ja sam statistička greška. Nije da mi je to ikada smetalo, naprotiv, u teškim pubertetskim i usamljenim godinama, sam tom činjenicom opravdavala posebnost mog postojanja. Još manje je smetalo mom ćaletu koji se hvalio da je on majstor i da za njega nema prepreke.
Sa šest ili sedam godina sam imala penicilnski šok. Primila injekciju i sve počelo da pišti i da se okreće. Imala zvučne halucinacije, spašavali me tako, provela noć u bolnici i tako. Potvrdili alergiju na penicilin. Tako mi piše na svim zdravstvenim dokumentima, debelim crvenim slovima CAVE PENICILIN!!! Sa tri znaka uzvičnika, uskličnika, radosti i ushićenja. Smrtno sam alergična na njega. Ne smem ni da ga omirišem. Ozbiljno. Čim priđem onoj prostoriji gde te bockaju, meni se pada u nesvest. Ne primam u toj prostoriji injekcije kada sam bolesna, već me premeštaju neke druge. Ne moram ni da vam kažem koliko me sestre zbog toga vole.
Isto neko to doba, Ana i ja trčimo kroz zgradu, ja se sapletem i padnem na stepenik. Pravo na gušu. Rascepim se sve. Da je bilo santimetar niže, ne daj Bože, ko zna da li bih trtljala ovde sada. Sve mi zinulo. Bolnica, ušivanje, lep ožiljak.
Prvi, drugi razred, ja jurcam kroz kuću, sapletem se o sopstvene noge, zabijem glavu u drveni naslon od fotelje, šraf od naočara me raseče pored oka. Krvoliptanje na sve strane. Bolnica, ušivanje, ružan ožiljak.
Opet isto neko to doba, ja jurcam napolju po okolnim zgradama. Pogađate, sapletem se i padnem. Ali bitno je gde! Neki savestan građanin (budala) je tog dana pokupio svu srču od stakla po okolini i stavio je na jedno mesto. Ja sam, naravno, pala na to. Srećom, nekako sam se presamitila i izvela neku egzibiciju, da sam samo ruku “umočila“ u onu srču. Kao da su zaklali omanju kravu. Isekoh šaku, tu odmah iznad onih vena koje tinejdžerke vole da seku. Ja, pikavac, ulazim u obližnji frizerski salon, da operem ruku, a iz mene ide krv i neće stane. Ona se izbezumi i pošalje me kući. Ja dolazim kući, sve iza sebe ostavljajuči finu crvenu liniju, i pitam mamu: “Je l’ sam isekla vene?“. Reče mi ona da joj se tada sve okrenulo i u stomaku, nogama i glavi. Bolnica, prošlo bez ušivanja, prilično cool ožiljak.
Drugi razred, ja u muškom wc-u, mali ‘arambaša, bijem se sa dečacima. Sima me šutne u stomak, ja se presamitim od bolova koji ne prestaju. Učiteljica me pošalje kući, ja ne mogu da stignem. Stignem do ujke i ujne, odmah u bolnicu, hitna operacija slepog creva. Da sam još malo čekala, puklo bi. I taj ožiljak mi se sviđa.
U trećem razredu mi je bilo zabranjeno da se okrećem po onim gelenderima. Ja sam to, naravno, radila. Jedan dan sletim na ivičnjak, booooli, ali ne smem da kažem. Odlazim kući i kažem da sam pala na kamen. Prošlo deset- dva’es minuta, ne prestaje. Ja priznam. Vode me u bolnicu, naprsnuće ključne kosti. Gips mesec dana. Milina.
U petom razredu me udarila kola. Ma gde udarila, razvalila me. Kratak medicinski izveštaj: šest preloma na butnoj kosti, polomljena nadlaktica, rameni zglob i ključna kost (ona ista) i hematom k’o druga glava na glavi. Pločica i pet šrafa na nozi, šipka u ruci. Glava se smanjila sama. Pet meseci u gipsanom koritu. Dve rehabilitacije da prohodam ponovo. Dok sam bila u gipsu, sjebali me još malo. Prvo mi se napravi dekubitis na laktu, pa koža na tom delu nije htela da mi raste više. Neke silne pare dadoše moji da stigne nešto iz Nemačke da mi poraste koža. I dan, danas odvratno izgleda i to ne osećam. Borski lekari me ostavili duže u gipsu nego što treba, pa mi se kičma iskrivila i dobila sam torako – lumbalnu skoliozu 16 stepena. Posledice nemam, osim toga što mi je noga malo kraća, pa nosim uložak u obući da ne bih ćopkala kao veliko pingviče, uz uložak ćopkam kao malo. I to da radim kao vremenska prognoza. Nikad ne grešim. Ruka boli kada da se vreme menja drastično iz toplog u hladno ili obrnuto, noga kada će kiša da pada. Glava počela da zajebava sada na ovo ludilo od vremena.
U prvoj srednje mi našli tumor. Ojhaaa! Ne onaj zli, nego onaj dobar. Fibroadenom na levoj dojci (kako mrzim izraz dojka!). Lečiše me nekim alternativnim (koga su kasnije priznali zvaničnim) lekom. I to nestade. Stručna javnost bila zapanjena. Bez ožiljaka.
U drugoj srednje dobih prvu F dijagnozu. Kao neki stelt bombarder F 43. Neki poremećaji ponašanja sa promenama ličnosti. Radila sam i onog Rošraha i još gomilu testova. Dobih fine neuroleptike i obavezno posećivanje psihijatra u narednih 6 meseci. Prođe i to, dijagnoza osta. Ne smem nikada da imam oružije, a i bolje je tako.
Na fakultetu sam dobila drugu F dijagnozu. Napadi panike. F 41. Mislila sam da ću d’umrem. Otkazala mi desna ruka, pristisak mi se popeo na 300, i završila u hitnoj. Kažu ništa mi nije, fizički. Opet ja kod čika doktora za glavu. Samo što je ova radila na studentskoj poliklinici pa je mrzelo. Tako mi prepisala lekove koji se daju za šizofreniju, rekla mi da se bavim pilatesom i da čitam Valjarevića, jer je on “oslobođen anksioznosti“. Kreten. Nađosmo mama i ja, preko blagoslovenog nam interneta, stručnjake za kognitivno – bihevioralnu terapiju, i naučih ja da kontrolišem taj problem. Hvala Jagodina!
Pre mesec dana opet mi našli one vesele tumore. Ovog puta dva. I u jednoj i u drugoj. Moji prijatelji im dali vesela imena – Kalkuta i Rahmanjinov. I tako opet pijem eksperimentalan, sada već, zvaničan lek. Pa će vidimo šta će biti.
Nisam vam spomenula od deteta da imam migrene koje, ako ne saniram na vreme, me odvedu u hitnu na novalgetole. Ni hronične bronhitise na svaka tri meseca, koje ja samo pojačavam cigaretama koje iz usta ne vadim. Ni to da mi se povremno desi zapaljenje vežnjače, pa izgledam kao da me je neko tukao. A ni to da kada mi jednom mesečno dođu oni dani, toliko me sve boli da želim da mi odma’ neko spuca neki morfijum pravu u venu. I da toliko pravim poplave da moram da se presvlačim stalno.
I tako..
Nisam ovo ispisala da bi se neko sažalio na mene. Niti sam pisala da se ja žalim. Nikako. Nego tako, došlo mi. I da me bolje zamislite, ako me već zamišljate.
A što se tiče onih 6%, to su bre rešivi problemi! Samo neko treba imati volje, a u međuvremenu, ja slušam ovo:
Ivanizmi 