Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 

Četiri godine

… Da sam tada znala ono što znam sada, još jače bih se borila za tebe. Drugačije. Svakako drugačije.

Muči me neki totalno iracionalan osećaj krivice ove godišnjice. Znam da nema smisla, al’ me nešto stiska…

Bila sam juče “tamo“. Sve je obraslo, neprohodno i ima neke čudne ograde. Možda i bolje tako, da više niko ne može da stiče uspomene koje smo mi stvarali “tamo“.

Nedostaješ….

I ja tu ne mogu ništa.

Odoh na groblje…

 

Ma kakvi crni trbušnjaci….

Rekoh vam u prošlom povratničkom postu da sam se opet ugojila. Nazdravlje.

I isto vam rekoh da me boli dupe. Epa nije baš tako, malo sam vas slagala. Nisam se bacila na ona gladovanja kao što umem jerbo sam definitivno zaključila da ja VOLIM bre da jedem i da ne mogu toga da se odreknem.

Ali sam mudro zaključila da ću da se trudim da potrošim to što unesem, a to nije nimalo lako, jer unosim brate muški. Neće se lažemo. Nisam ja od onih što pričaju “ma i voda se lepi za mene“. Normalno da se sve “lepi“ kad jedem kao svinja. Tačka.

I tako ja idem svuda peške, od kako se otopio sneg, gde god treba, tamo – vamo. Čak idem posle posla (kad mogu) do prijatelja koji radi na skrooooz daleko na kraj grada, pa se vraćamo peške kući jer je on muškarac od 116 kila, pa da se stanjimo. Jes da 8 od 10 puta svratimo usput na neku klopu, al’ bitan je trud, da? 🙂

Elemmmm, ja juče imala milijardu i jednu obavezu, pa nisam stigla da uradim i svoju dnevne vežbice za smanjivanje pojasa oko strukića koji mi nenormalno ide na živce, pošto se u farmerke uvlačim kašikom za cipele.

Pridveče svratim do moje drugarice one najbolje u univerzumu i do onog dečka Ogija koji mi je najbolji drugar. On sad zna da me zove Ivana, a ne više Iana. Sad sklapamo cele rečenice, vodimo razgovore, znamo da brojimo do 10, pa i malo više, učimo boje, a znamo kako se kaže maca, kuca, zeka na engleskom, i tako još neke stvari.

I da se vratim na naslov. Kakvi bre crni trbušnjaci i vežbice?! To meni uopšte ne treba kad provedem sat vremena sa Ogijem. Nije ni čudo što mi drugarka ima ukupno 14 kila sa sve odećom.

On i ja smo šizeli i đuskali uz funky muziku osamdesetih, tako da sam aerobik precrtala sa liste za taj dan. Posle smo se valjali po tepihu i radili te iste trbušnjake dok smo učili da brojimo. Posle je bilo – Ivana donesi loptu, pa mogu i pilates da precrtam sa svoje liste.

Sve u svemu, kome trebaju trbušnjaci kad imam Ogija? Je l’ da? Da.

A vi vidite kakav je to frajer:

 

Najlepše na svetu

….nema me. Sa razlogom. Biće me opet, kad dođe vreme.
Ali morala sam da napravim izuzetak, jer sam dobila najlepši poklon na svetu. Tek onako.

Jedna veoma posebna osoba je napisala sastav:

Moj idol

Mozda idol ne treba po ponasasnju da bude slican nama ili po njegovim zivotnim iskustvima, jer,na primer, ja sam tip osobe koji je zainteresovan za umetnost, koja ima neka malo neobicna razmisljanja i pogled na svet. Imam vise, necu reci idola, ali ljudi kojima se divim, pevacica Florence, koja stvara tako jedinstvenu muziku koju kad slusam imam osecaj da peva sve ono sto je u mojoj glavi, Natalia Fabia, slikarka koja me inspirise njenom preciznoscu i detaljnoscu…
Pojam idola jeste precenjen, zato sto pre svega, deca, kao svoj uzor, gledaju poznate licnosti, da ne nabrajam. Ali zasto bi tako bilo?
Moj pravi idol, uzor jeste moja sestra Ivana. Nju ja mnogo volim. Naucila me je mnogim stvarima. Kako da vam predstavim Ivanu? Neko bi rekao da je prosecnog izgleda. Naravno, meni je nesto vise od toga. Ona je divna osoba, koja zna u svakom trenutku da kaze one prave reci. Ne zivimo u istom gradu, ali ta daljina nas ne sprecava da se svaki dan cujemo. Njeno prisustvo mi prija i nikad mi nije dosadno dok sam sa njom. Jednostavno ona je zabavna. Energicna. Spremna da ucini drugima i ne trazi za uzvrat. Mogu reci da svako od nas ima svoj pristup i pogled na svet. Nas dve se u tome slazemo. Ali i jos jedna stvar koju delimo jeste da volimo istu vrstu muzike. I ne, to nije bezazleno koliko mozda zvuci, jer muzikom mnogi ljudi ispoljavaju ono sto misle.Ona je vedra i vrlo komunikativna osoba. Za svojih dvadeset sedam godina ona je prosla kroz razne stvari koje neko za ceo zivot ne bi, iz kojih se vesto izborila. I zato volim da svoje probleme podelim sa njom. Jer u njenim dubokim braon ocima vidim da mi svoje odgovore daje iskreno, najiskrenije.
Volim i samo da je slusam kako prica, volim i samo da je gledam. Hocu da znam sve ono sta ona zna. Sigurna sam da to ne mogu uspeti,jer ona je jedna od onih osoba koja se radja samo jednom i nikad vise, ali trudim se, radi sebe, i to je ono bitno. I hocu jos jednom da kazem da, moju sestru Ivanu, ja mnogo volim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot bez nje. Ona ima jedno mesto u mom srcu koje ce uvek ostati njeno, netaknuto.

Marija Šešlija
14 godina
MOJA SESTRA!!

 

Ipak volim

Naterao me jedan tu da mislim. Razgovarasmo i on meni kaže da ja ništa ne volim, da samo gunđam i pizdim, šištim, pljujem i psujem.

Ja se zamislim, pa i jeste u pravu. Pa se zamislim šta volim.

I znam da sam već negde pisala o tome, ali moram da se podsetim šta volim.

Volim mamu, tatu, Anu i većinu familije.

Volim Jeku i Ogija

Volim da čitam i ponosim se time.

Volim naučnu fantastiku.

Volim svoje zanimanje. Volim da učim i nasmejem decu.

Čokoladno mleko.

Pitu sa plavim patlidžanom

Filmove.

Volim da igram.

Volim da pevam, al’ ne znam sirota. Al’ ipak pevam. Oni koji mene vole mi opraštaju.

Volim da se mlatim po internetu.

Da lanzam.

Da pušim i popijem koju.

Sarkazam.

Volim jednog Malog iako ga nema i nema šanse nikad da me spreči u tome.

Sunce, leto i vrućinu.

Tom Waitsa

Volim svoju ludu glavu

Moje dupe 😛

Sms poruke

.
.
.
.
.

Ipak ja svašta nešto volim

 

Deadline

Nevezani intro: Kako da ne volim engleski: “Deadline“ zvuči tako dramatično, krajnji rok zvuči šabanski.

Početak: Juče, tačno u 0:00, doš’o je taj jebeni krajnji rok. U mojoj glavi. Za cilj koji sam postavila odavno. Cilj je stari, isti, nepromenjiv. Rokovi su se menjali. U jednom trenutku sam postavila ovaj i rekla to je to, ako do tad, to ne obavim, ‘ladno mogu se utepam. Neću se ubijam, to samo zbog dramskog efekta sam rekla.

Nadolazeća depresija povodom neispunjavanja tog roka je krenula pre jedno pet dana. Sve mi se nešto spava i ne izlazi iz kreveta. Juče, oko roka, sam se rasplakala i isplakala oko dve nebulozne stvari:

1. Hendla na violini i violončelu
2. Rečenice: “Jezuiti su me naučili kako da razmišljam i od tada se ne osećam sigurno“

Nisam uspela. Nisam se pomerila sa mesta u kome stojim već jako dugo vremena. Nevinom posmatraču se možda čini drugačije, ja znam bolje. Isto sam ovde, pametnija, mudrija, gluplja, samo se još zakomplikovalo, paaaa recimo sve.

I muka mi je od rečenica kako ima vremena, kako sam mlada, od čekaj, ne znaš ti, polako i tako to. Ja valjda najbolje znam kako i na koji način želim da živim svoj život.

I frustrirana sam što ne mogu da napravim neke kompromise u svom životu, iako sam bolesno ponosna što iste ne pravim.

U stvari, samo sam ljuta, zato što nemam dovoljno muda, što ne mogu da ih skupim da donesem vrlo nepopularnu odluku za koju znam, ma gde znam, UBEĐENA sam da će me učiniti srećnom, ali je nepopularna za one čije odobravanje mi očajnički treba,

I to mi je cilj, do sledećeg roka, sledeće godine, u isto vreme. Da skupim kohones za to,

Eto tako

 

Hejtujem, volim, dižem iz mrtvih…

Za početak odma’ da kažem da sam koncept ukrala od Džejn. Mi se sviđa, a i godinama sam nosila svoju listu ljudi koje najviše mrzim sa sobom i dopunjavala je.

A) Lista ljudi koje mrzim (reč “mrzim“ shvatite uslovno 😉 )

1. Emil Dirkem – sociolog, mislilac, mnogo je o svemu on mislio, istraživao, čačkao muvao i onda o tome PISAO. Pisao eseje, tomove i studije. Onda sve to treba neko da uči. Njegova studija o samoubistvu mi je oduzela nedelju dana života.
2. Eros Ramazzotti – tako mi je gadan, ljigav, glas i muziku mu ne podnosim, i kad ga vidim imam želju malo fizički da ga povredim.
3. B.C. – “ne javna ličnost“, tip iz Bora, jedno gadno, ničim izazvano arogantno, nevaspitano i bezobrazno đubre. Hejtujem ga iz potaje već doobrih 10 godina.
4. Tom Jones i Tom Cruise, dele mesto jer potpuno iste reakcije izazivaju u meni. Kad ih vidim odma’ dobijem želju da ih opaučim u pomijaru i razbijem sve bele, savršene zube, a zatim da im nabijem flašu u dupe. Eto tako.
5. Paolo Koeljo –pisala već o njemu: wannabe mudroser koji piše jeftine knjige za samopomoć.

B) Ljudi kojima se divim do imbecilnosti i volela bih da ih upoznam a živi su i zdravi

1. Lars Von Trier – zato što je napravio par meni najgenijalnijih filmova koji u meni stvaraju najčudniji spektar emocija i volela bih da čačkam po njegovom mozgu da vidim odakle to ide.
2. Tori Amos – zato što je fascinantna gospoja predivnog glasa, izuzetan umetnik i sedela bih pored nje dok svira svoje klavire i jednostavno se topila od sreće
3. Nick Cave – zato što mi najbolji živi pesnik i storryteller koji postoji u ovom trenutku na planeti Zemlji.
4. David Bowie, zato što je kralj, car, gospodin, frajer i tata na svu decu. Tačka.
5. Johnny Depp – zato što je fenomenalan glumac, bira super uloge i ima sposobnost da bude najharizmatičniji čovek koga žele da poseduju sve žene koje znam i ne znam, a i dobar deo muškaraca.

C) Ljude koje bi vaskrsla da se družim malo sa njima

1. Frenk Herbert – SF pisac koji je napisao savršenstvo od sage “Peščana planeta“. Zamišljam nas kako sedimo u nekoj njegovoj radnoj sobi, okruženi knjigama, pijemo neko vino, a on mi priča kako je sve to nastalo i nikako se ne bih iznenadila kada bi mi rekao da je stvarno bio “tamo“.
2. Bukowski. Zato što je Bukowski. U svim fazama. U onim ranijm, da pijemo i da se bijemo, i pred smrt, kada je postao najmudriji drkadžija. Podnela bih i njegovih devet mačaka.
3. Mihail Bulgakov, da mu stisnem ruku, kažem hvala i da mi potvrdi da je stvarno sreo Volanda
4. Layne Staley, čovek koji je na hiljadu načina umeo da otpeva “yeaah“, da opet zapeva u jednom od omiljenih bendova i da ih slušam live dok mi ne dosadi, ako je to ikako moguće
5. Aleksandar S. Nil – zato što je, po meni, kreirao najbolji model vaspitavanja i podučavanja dece, do sada i svašta bih imala da pričam sa njim

D) Lista mesta za kojima mi srce pati

1. Island, nemam pojma baš zašto, ali kontam da bih se tamo osećala kao kod kuće. Sve ono malo što znam o toj zemlji vrišti ka meni “ Ivanaaaa dooooooooođiiiiii“
2. Škotska, tačnije Loh Nes, jer Nesi postoji, i čeka mene da se ispričamo i izigramo, i ja neću nikom da kažem da sam je videla, ali moram da je vidim!
3. Tuvalu – ostrvce u Polineziji, sa jedva 12.000 stanovnika, nemaju ništa, al’ mnogo im lepo i toplo
4. Santander, Španija, zato što mi je tamo sestra, a nisam je videla 9 meseci i mnogo mi nedostaje!!!!
5. Univerzum. Hoću u svemir da budem svemirski putnik i da krstarim galaksijama. Hoooooćuuuuu!

E) Najbolji izumi čovečanstva, po meni:

1. Veš mašina
2. Mašina za sudove
3. Tamponi
4. Internet
5. kapi za nos

 

O meni. O njemu. O tužnom

Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično “ženske“ priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o “onim muškarcima“. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga “kako je samo mogao!?!“

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema “onom mom takvom muškarcu“, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. “Istrošila sam je“.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…

 

Piše mi se nešto ljubavno….

…majke mi, gledam ovo šta pišem, sve nešto psujem i nerviram se, vilenim, lupetam, “patim“ i tugujem na hiljadu i jedan način zbog idiota, a ništa ljubavno.

Ozbiljno, malo bi’ i ja kao one zaljubljene, pa leptirići u stomaku, pa promaja u glavi, pa ja opisujem na dvanaest načina nijansu boje njegovih očiju, pa u nastavcima obrazlažem koliko dugo i kako smo se gledali.

Pa kako je prva stvar na koju pomislim kad ustanem i poslednja pre nego što legnem. Pa kako je dobar prema meni i pažljiv, pa kako se lepo smeje, pa kako je pametan i mudar, kako voli i poštuje majku i oca svoga, a tek moje… i sve te takve stvari.

Al’ neće, nanu mu. Pokušavam da mislim na sve muškarce iz svog bližeg i daljeg okruženja, nema promaje nigde. Baš bedak. A tako mi se piše nešto ljubavno, pa malo da se zaljubim, pa da budem ovako k’o u ovoj pesmici….

Al’ neće…

 

Igram, pevam i radujem se

Na brzinu samo da vam kažem da to radim.

mnogo sam bre bila tužna prošle godine, zaboravila sam kako je dobro osećati se dobro.

Baš baš uživam ovoga leta, godišnji, prijatelji, drugari, došli mi neki stari drugari, sunce, vode, alkohol…ma milina!

Da nam nije crk’o zamrzivač i da nema hibridnih komaraca bilo bi prosto savršenstvo.

Eto, i ja optimista da budem

I pevkam ovo non-stop

 

Kontempliram o svemu i svačemu

Imala danas slobodan dan, pa se razvlačila po krevetima i internetu, pa sam napokon dozvolila sebi da malo razmišljam o drugim stvarima osim o poslu.

Pa sam odgledala kraj serije ‘’Lost’’, dosta se razočarala, ne može to tako, mora se meni objasni još gomila stvari, mislim okej je što su akcentirali iskupljenje I ljubav, al’ ne može da ostane neobjašnjeno tako mnogo stvari. Mislim, može, ali ja ću se ljutim.

Pa sam sam onda danas shvatila da sam se malo obrukala negde, al’ šta da se radi. Život je miks svega: sreće, ljubavi, patnje, bola, smeha, poniženja I takotih stvari, pa sam odlučila da me baš zabole za to.

I tako, opet sam zaključila da sam mnogo bitna i vredna. Vredna sam kao pčelica, završila sam ogroman posao, napokon dobila pohvalu (smeh) i zato imam danas ovaj slobodan dan.

I imam bre, kakoseonokaže, integritet i suvereni identitet, il’ obrnuto. Opet smeh ili smajli. Mnogo sam ista u situacijama kada ljudi krenu da se foliraju pred drugima, da im vire cipelke iz nečijeg dupeta, ja ostajem ja. Savršeno nesavršena, pametna, lepa, bahata i bez dlake na jeziku. Aha!

Zato i ‘oće svako na ovom mom poslu da me uda. Niko mi u kancelariju nije ušao a da nije imao idejno rešenje gde treba da se udam. Dal’ u Metovnicu il’ u Majdanpek, nije bitno, bitno da mogu. Smeh.

I nešto mi se zaljubljuje, dal’ što došlo proleće ili šta, nemam pojma, ali tako bi malko da se volim. Probala sam da se zaljubim pre neki dan, al’ nije išlo, al’ nema veze, bitno je da imam volju.

I tako…Nemam više problem sa nesanicom, to verovatno ima neke veze što nisam više lenja i besposlena, nego imam posao za 10 čoveka i tako to, tako da jebeš proučavanje nesanice, uzn’ite da radite nešto ljudi.

I za kraj, smejem se ovome ceo dan. Došli juče neki tipovi sa strane, jedan bio sa nama u kolima, dečko se zove Peđa, ovaj jedan ga sve vreme zove Žule. Posle tri sata, ortak i ja mu objasnimo da se ne zove Žule nego Peđa, on se prvo malo ubeđuje sa nama, al’ ukapira. Posle ga je malo zvao Vlada. Ode si čovek kući, mi se zapismo sa neka piva, da proslavimo urađen posao. Ovaj što ga zove Žule/Vlada, setio se čoveka, pa ga puklo na emocije, krene da okreće telefon, I samo čuješ razdragan glas : IGORE, gde si?!.

Ja padoh pod sto i ceo dan umrem od smeha kad se setim toga.

Eto to.. 🙂

 

Zašto ne mogu da slušam Chambao (U sećanje na jednu drugu godišnjicu)

“…Patnja je stanje izlovanosti;tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koje te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i “veniša“ za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednaku mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta u desno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u nov ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako “vreme sve leči“, čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.
Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila.
Mogu samo da kažem – patila sam. Bezmerno. Tačka.“

Marija Jovanović – “Idi, vreme je“

Po meni, patnja, prevazilazi reči. Ne umem da je objasnim. Zato su i moji postovi o njoj uvek bili skarabudženi. Onda sam opet pročitala ovu knjigu. I našla ovaj deo. I razumela. I videla da je uskoro “godišnjica“, pa rešila da ga sačuvam za nju.

Možda ste već ukapirali, da pamtim datume i da su mi godišnjice jako bitne. Da znam datume dramatičnih događaja u životu mome i da ih obeležavam.

Ovo govno već isuviše dugo traje.

Godinu dana.

Ne mogu da slušam Chambao. Kad god probam da slušam, vratim se u isti trenutak. Neverovatno.

Ne mogu da obećam da više nikad neću pisati o “tome“. O toj patnji. Da neću pokušati.

Ali prošlo je godinu dana, majku mu božiju. Dosta bre više!

Puštam Chambao sad, puštam tu jebenu “centrifugu“ poslednji put.

I svojski ću se truditi da sledeće godine potpuno zaboravim da je ovaj datum.

 

Tri godine

…je danas od kako te nema. I čudno je, jer, nekad se čini kao da je prošla cela večnost, nekad kao da si već juče bio tu, a ponekad je sve tako maglovito i sve tako ludo, da ponekad pomislim i da te možda nikad nije bilo.

To je zato što sam te, verovatno, idealizovala. Mnogo je lakše da to uradim pošto te nema da me osporiš. Postao si onaj jedini, pravi, najbolji u svemu i svačemu. Neko ko se samo rađa jednom. Neki ljudi mi kažu, da se naša priča i završila idealno, baš zbog toga što si umro. Da nisi stigao da me razočaraš putem kojim si pošao. Možda je i to tačno, al’ baš me briga.

Jer, ja volim našu priču. Volim način na koji smo se upoznali. Volim način na koji smo se zavoleli. Volim sva sranja koja smo prošli zajedno. I smejem se, kad se setim, kako su nas ljudi posmatrali, kao da nikada, ali nikada nećemo uspeti. A ostali smo jedno uz drugo do kraja.

Kada si umro, mislila sam da nikada neću moći da se podignem. Mislila sam da je, nemoguće da nešto toliko fizički boli, a da se ostane normalan. Ali jesam. I dosta dugo sam se osećala krivom zbog toga. Nekako mislim, da je bilo obrnuto, da ti nikada ne bi. Ali to nikada nećemo saznati.

Ne dozvoljavam sebi da mi nedostaješ mnogo. Ne bih to podnela. Dozvoljavam sebi na ovaj dan da mi nedostaješ tužno. Da se rastužim, možda i zaplačem. Ali ostalih dana ne. Tada, kada te se setim, setim te se sa osmehom na licu.

Volim da pričam o tebi. Ali, često, nemam sa kim. Verovatno ljudi misle da je isuviše bolno, pa izbegavaju tu temu sa mnom. Ali, ima, par onih, koji su te iskreno voleli, oni tvoji najbliži, kao ja, sa kojima uvek, ma gde god bili i šta radili, završimo pričom o tebi.

Stvarno volim da pričam o tebi. Jer ti, jesi zaista, bio neko ko se jednom rađa u hiljadu, milijardu godina. Toliko života, mudrosti, nezrelosti, konflikta, radosti, bola, ideja…. u nekom. Nisam to još uvek našla nigde više.

Samo tvoj ego je mogao da parira mome. Ili je možda bilo obrnuto. Da je moj parirao tvom. Biće više da je tako. Zajedno jesmo odrastali, ali ti si vodio mene. Tvoja želja za životom i neverovatan duh je mene vodio kroz iskustva, koja je ne bih stekla da nije bilo tebe.

Nedostaješ mi. I, nemoj pogrešno da me shvatiš, sećam se svih tvojih mana. Sećam se kako si me nervirao i izluđivao do besvesti, iako to sad sve zvuči nebitno. Ali, ti si me voleo. Najčistije i najiskrenije. I u to nikada nisam posumnjala. I žao mi je što smo određeno vreme potrošili na povređivanje jedno drugog, jer smo oboje bili isuviše tvrdoglavi da priznamo da smo budale. To je jedino što mi je žao. To vreme koje smo izgubili. Ali ko je mogao da znao da ga nećemo imati? Ja sigurno nisam. Sigurna sam bila samo u to. Da ćeš uvek biti tu. Da ćeš ostati konstanta u mom životu ma šta god da se dogodi. Pogrešila sam, jebi ga.

I…volim te. Onom dečjom, čistom, najčistijom idealizovanom ljubavlju. Volim te. Mesto gde ti stojiš u mom srcu je samo tvoje. Tu niko ne može da uđe. Ne kažem da nema mesta za nekog drugog, ali to je samo tvoje mesto. I negujem ga. Jer, kad god mi je izuzetno teško, ja pogledam u našu zvezdu (koja je definitivno satelit) i popričam sa tobom. I bude mi lakše. Stvarno.

I nemam pojma šta će se dalje događati. Ali danas sebi dozvoljavam da budem tužna. Danas sebi dozvoljavam da mi najboljnije nedostaješ. Na današnji dan sam znala da si umro, i pre nego što su mi javili. Jer, duša je u stomaku, a na današnji dan se neka cigla otkačila u mom stomaku i dalje stoji tu popreko.

Jer ja sam te imala. Mi smo se imali. Imali smo nešto. I to mi mnogo nedostaje. Volim te Mali…