Kako sam provela zimski raspust, Španija vol 4

BILBAO

Dan pre mog odlaska kući, otišli smo u Bilbao. Kad ću već odatle da odletim nazad, gre’ota da ne vidim taj grad.

Bilbao se nalazi u Baskiji, pokrajni pored Kantabrije. To je ona pokrajna što ‘oće da se odvoji od Španije da budu nezavisna.

Ne želim sada da ulazim u to šta ja mislim o bilo kome ko želi da se odvoji, ali da se razlika vidi odma’, vidi se. U Baskiji pričaju dva jezika – Španski i Baskijski. Njihov jezik. I samim tim što su bilingvalni dokazuju da su drugačiji. Dok smo šetali Bilbaom presrela me jedna “rumska pijanica“ sve lelujajući sa čašicom i obraćajući mi se jezikom koji ne razumem. Kad mu Ana objasnila da ne razumem, čovek mi na pijanom engleskom tražio cigaretu. Dala mu.

Zatim, u Bilbao smo stigli oko 1 sat popodne. Nije kao u Kantabriji, gde ljudi po ceo dan šetaju i sede po barovima. Ovde ljudi rade. Na ulici nema ljudi. Ima klošara, penzionera i neka deca koja su pobegla iz škole da ljubavišu po parkovima. I pričaju tiše, umereniji su. Nisi kao ostali Španci. Činjenica stoji – drugačiji su.

No, dosta o tome. Bilbao. Ne znam ni odakle da krenem da pričam o tom gradu. Drugačiji je. Oni znaju da su drugačiji. Oni vole što su drugačiji. To je raj za arhitetkte. Nema dve iste zgrade u njemu. Sav je uvrnut, drugačiji, futuristički. Pun parkova. Mostova. Skulptura na sve strane. Teško mi je da pričam o tome. Taj grad se mora videti i doživeti.

Čim smo stigle, odma’ smo se zaputile do Gugenhajma. Da bismo stigli dotele trebale smo preći neke stepenice koje smo pre toga gledale dobrih pet minuta jer su izgledale nezavšreno i kao da su iz nekog horor filma. Žao mi je što nemam fotografiju toga, ali bila sam previše uplašena dok sam se spuštala njima.

A onda Gugenhajm. Na vodi je. Nisam to znala. A ispred Gugenhajma onaj džinovski pauk jezivog izgleda. Stvarno nadrealno iskustvo. Žao mi je što nismo ušle u njega, bila je neka dobra izložba, ali ulaz je 11 evra, a mi smo spičkale sve pare. Teško mi je da “objašnjavam“ Bilbao. Lakše mi je u slikama:

Ispred Gugenhajma se nalazi Papi, kuče od cveća. Pravog. I oni ga održavaju.

Nakon toga šetali smo gradom. Pun je, kao što već rekoh, skulptura i futurističkih zajebancija. Raj za oči

Ali nije sve tako futuristički. Imaju i, da ih nazovem, “tematske parkove“, kao ovaj, što smo slobodno nazvale “renesansni park“.

I ovaj japanski park. Ispod svakog drveta piše koje je i kako se gaji u Japanu. Lepa fontana, mostić i jezerce u kome se brčkaju životinjice.

Posle tog dela grada, otišle smo u Stari grad koji je isto prelep. Pun paralelnih uličica sa prodavnicama i barovima.

Žao mi je što ne mogu više da vam ispričam o Bilbau. Ali nekako mi ovde reči nisu dovoljne, ili nisam bila dovoljno dugo. Dovoljno mi je bilo samo da gledam…

 

Kako sam provela zimski raspust, Španija vol3

TORELAVEGA I FIN NEKI NAROD

Nedaleko od Santandera nalazi se grad Torelavega. To je malo industrijsko mesto i bez obzira što se nalazi u “nekoj tamo civilizovanoj Evropi“, mene, a i ne samo mene podseća na Bor. Santander je prelepo mesto, puno šetališta i svega, ali je nekako grad za roditelje. Torelavega je već nekako drugačija. Oseća se taj radnički duh, ljudi su drugačiji, nisu onako malo snobovi kao u Santanderu.

U Torelavegi žive dosta sestrinih prijatelja, pa sam par puta odlazili tamo “u grad“. Torelavega ima više barova, svirki nekih “poznatijih bendova“, malo su više muzički obrazovaniji itd.

A i grad smrdi…baš kao Bor. Torelavega je grad isti kao Bor, samo operisan od bespotrebne patetike i heroina. I sa puno više para, naravno.

Tako za neki njihov praznik – Tri Kralja, mi se uputismo tamo na koncert nekog benda koji je u svojoj muzici napredovao negde do AC/DC-a, Valjala sam se od smeha slušajući tekstove na engleskom u kome frajer ‘ladno izmišlja reči, pošto sam vam već govorila o njihovom poznavanju engleskog. Kod poznate nam pesme, Wish you were here, od poštovanom nam Pink Floyd-a, sve je srećica izmešao. Al’ nema veze. Provod je bio dobar.

Moja Ana ima divne prijatelje tamo. Naravno, ona je dobar čovek, zato i ima ljude. Moram malo da pričam o njima. Naravno, bilo je mnogo smešno, jer je Ana ko zna šta ispričala o meni pre nego što sam ja došla. U fazonu ja sam njena mlađa sestra, ali kao da sam starija, ja sam pametnija, mudrija bla bla bla… I onda ljudi svi uzbuđeni dođu da me upoznaju, a ja – mutava. Ne znam da beknem reč španskog, oni engleskog.

Al’ opet nije sve to tako. Silvija je anđeo. Tu devojku vam ne mogu opisati niti vam sad sve objašnjavati zašto je anđeo, jer to već spada u domen nekih “privatnih stvari“ (aaaaa, mogu i ja da ćutim, vidite!), ali morate mi verovati na reč. I Silvija zna engleski tako da smo zajedno umirale od smeha.

Amondin je Belgijanka koja je došla u Španiju da se bavi nekim volonterskim radom. Moram ovde da stanem i napravim digresiju. Evropska unija ima gomilu tih programa za volontore. Šalje volontere u razne gradove evrope, da im stan, neki keš i oni rade nešto – npr pomažu slepima i tako slično. I onda gomila mladih tako proputuje i živi u raznim gradovima Evrope. A mi? Zbog ovoga mi se plakalo, a šta naša deca znaju? Ništa….Ja imam 25 godina, i dva puta sam izašla iz zemlje.

No, da se vratimo na Amondin. I tako je ona došla da volontira, naučila jezik, upoznala Karlosa i ostala da živi sa njim. Amondin ne zna engleski, ali nam to opet nije bio problem da se sporazumevamo, pogotovu kad malo popijemo, a Amondin je, isto kao i ja, ljubitelj čašice. Devojka je isto najbolji drajver koji me je ikada vozio (osim ćaleta moga). Amondin je anđeo isto. Zbog isto nekih “privatnih stvari“, prilažem sledeću fotografiju Silvije, Ane i Amondin, za mamu:

Da se vratim u Santander. Santander ima možda tri lokalna benda, a mi smo našli naš omiljeni Funky Station. Naravno, sviraju funk. Ima tu neke gitare, bubanj, bas, kao i svi ostali bendovi sa dodatok saksofona i trombona.

Bili smo na par njihovih svirki u uvek su nam pravili finu atmosferu u kojoj totalno ludimo.

I moje poslednje veče u Santanderu su imali svirku, a pošto je moje poslednje veče morali smo da zalijemo, pa smo imali ono pijanstvo “j*beš pijanstvo kad te posle njega tri dana nije sramota“ Igrali smo, pravili gluposti, malterirali jadnog konobara, koji je radio sve šta mu kažemo sa, verovatno, rečenicom u glavi – pusti budale. Terala sam ga da priča na srpskog, naručivali smo 18 tekila za 1.5 evro, za “sve pare“ i sve u svemu ponašale se kao deca i dobro se zezale…

Sutra idemo u Bilbao…

 

Kako sam provela zimski raspust, Španija vol2

NOVA GODINA i ŠPANSKA SELA

Nekako se tako lepo zadesilo da dočekujem 2010 u Španiji. Što da ne? Koncept dočeka se kod njih znatno razlikuje od našeg. Oni nemaju organizovane žurke kao mi. Nova godina se čeka u krugu porodice, večera se i posle ko želi ide u grad, svi barovi su otvoreni.

Nas su pozvali neki ljudi, umetnici da novu godinu slavimo sa njima. Pošto su tu ljudi raznih nacionalnosti –Španci, Francuzi, Italijani i Srbi, dogovor je bio da svako spremi tradicionalnu hranu svoje zemlje i da zajedno večeramo.

I tako se mi zaputismo u hangar. Hangar jer tamo žive. Ogromna hala, studio sa nekoliko soba. Tu uvežbavaju svoje tačke jer ima žonglera, akrobata, muzičara…

Mogu reći da je to najneobičnija proslava nove godine kojoj sam prisustvoala. Prvo što sam primetila je da sam previše obučena tj doterana. Oni, tj bar ovi ljudi nemaju običaj da se doteruju za tu noć, pa mi je jedno 5 minuta bilo izuzetno neprijatno, ali ti ljudi su i sami dovoljno ekscentrični, tako da mislim da moj outfit uopšte nisu ni primetili. Ono što sam ja primetila je ova instalacija:

A sad vidite mene i Anku lepe i doterane:

Večera je bila genijalna. Hrana, naravno, fenomenalna. Bilo je tu morskih plodova, langostinosa, školjki, neko italijansko jelo, paštete od mehiljonesa i asparagusa i naravno gibanica i ruska salata. Klopa to die for.

Kad smo završili sa klopom, društvo se podelilo na pokeraše i muzičare. Bukvalno. Igrao se poker sa pravim čipovima, kartama i ulozima od 1 evro ili tako nešto slično. Ostatak su svirali gitare, harmonike i kontrabas. Pravili seške. Vrlo drugačije. Vrlo interesantno.

Pre 12 sati podeljeno je grožđe. 12 zrna grožđa za svakoga, za svaku sekundu do otkucavanja ponoći. Neko udara ritam i za svako zrno se zamisli želja. Mene i još jednog tipa su zaboravili, tako da nismo gutali grožđe, ali me je utešio rečenicom: “Ma to je samo glupa tradicija“ 🙂

Ostatak večeri je protekao u pokeru, dobroj muzici i povremenom đuskanju, ali kad vidite devojku akrobatu, ženu gumu, koja je živela sa cirkusom, kako igra, nekako vas sramota da ikada više zaigrate u životu.

Prvo špansko selo koje sam posetila je Santiljana del Mar. Kod nas pojam špansko selo označava kao nešto najnepoznatije što može biti. Kakva greška. Pojam selo kod nas ne može da se poredi sa selom u Španiji. Kao prvo, nigde ne smrdi balega.

Santiljana je srednjevekovno selo sa očuvanim građevinama i predivnim uličicama prekrivenim kaldrmom. Iako tu nema bogznašta da se vidi, Španci su od nje napravili turističko mesto. Šetnje ulicama su predivne. Prodaju turističke zajebancije, postoje lepe kafane, muzeji sira, kao i muzej torture. Postoji čak i muzej nekih ogromnih goblena, koncept koji tera na smeh, ali opet predivno izgleda. Sama šetnja čini da se osećaš lepo i nekako ti drago što si turista i nije te sramota da fotografišeš svaku ciglu.

Posle Santiljane odvezli smo se do Altamire. Ko ne zna šta je Altamira, sram ga bilo, ali ‘ajd. Altamira je pećina u kojoj su pronađeni najstariji pećinski crteži. Asocijacija: Ranjeni bizon.

Prava Altamira je već neko vreme zatvorena za javnost, što zbog restauracije, što zbog toga što je ljudi vrlo lako, nehotice oštećuju. Ali zato smo posetili repliku. A replika je…kao set nekog filma. Fenomenalno napravljena, u aktuelnoj razmeri. Ulazi se u grupama po desetoro, postoji vodič koji naravno govori samo i isključivo španski, pa mi je sister postala i simultani prevodioc. Repliku ne umem da opišem. Sve je napravljeno potpuno isto, sa tim što su dodali holograme koji prikazuju ljude koji su živeli tada, kako su živeli, monitore koji objašnjavaju kako su i od čega pravili boje kojima su slikali i još trista čudesa. Kao da se nalazite na setu nekog naučnog fantastičnog filma. Fenomenalno.

Kad se završi obilazak replike, može se obići muzej evolucije koji je fe-no-me-na-lan! Sadrži ostatke kostiju, video prikaze ljudske evolucije, ostatke kamenja, bakterije (?!), pa čak i crtaće za decu koji objašnjavaju evoluciju i život pećinskih ljudi.

I sve ovo smo videli ZA DŽABE. Ne plaća se. Subotom, od dva 🙂 Jedina mana je što je fotografisanje najstrožije zabranjeno, pa vam ne mogu pokazati ta čudesa. Jedino što vam mogu pokazati je ovaj spomenik tipu koji je otkrio Altamiru:

Sledeće selo u kome smo bili je Komiljas. Razlog našeg odlaska tamo je bio to što se tamo nalazi jedino Gaudijevo delo koje je napravio na severu. Ali kada smo stigli tamo, jedino što smo mogli videti je zatvorena kapija i obaveštenje da su otišli na odmor 28 decembra. A mi smo otišli 12 ili 13 januara. Španci.

Ipak, prošetali smo se po selu, koje je isto tako prelepo i ima hiljadu zajebancija za turiste.

Pošto smo tog dana imali fenomenalnog, da kažem “vodiča“, prijatelja koji nije Španac, ali poznaje Kantabriju bolje od Španaca, kako oni sami kažu, proveli smo dan u obilasku raznih plaža, zabačenih naselja, kafana u kome sam jela polu živu kravu i osećala krivicu koliko je to ukusno. Neke stvari ne mogu da opišem. Ostavljam slike da vidite te lepote koje sam ja posetila

 

Kako sam provela zimski raspust… Španija vol 1

Jutro je. Krećemo na aerodrom. Umirem od straha. Znate već koji su. Avion, frankfurtski aerodrom i opet avion. Dok se čekiram, dobijam nalet ludog adrenalina i čekiram mesto do prozora. Čvrsto rešavam da GLEDAM ceo put i da se suočim sa svojim strahom.

U avionu sedim do mnogo slatkog dečka. Ima čitavih 7 godina. Više puta je leteo od mene i on meni drži strah. Gledam kroz prozor. Fotografišem. Bez obzira na sve, i dalje umirem od straha. To mi je potpuno neprirodno stanje. Ja ne umem da letim.

Slećemo, bezbedno i na vreme. Frankfurtski aerodrom..pa to ne može da se opiše. To je grad. Ogroman. I da, taj stepen organizacije nisam mogla da zamislim. Ako umeš da čitaš, ne možeš da se izgubiš. Ako si totalni idiot, postoje ljudi na sve strane u uniformi sa ogromnim bedžom na kojima piše MAY I HELP YOU?. Ne moraš ni da znaš jezik, dovoljno je da pokažeš kartu. Nije mi to trebalo.

Jedno dobrih 40 (slovima četrdeset) minuta hoda mi je trebalo do stignem do gejta sa koga sam trebala da poletim u Bilbao. Imala sam još sat vremena slobodno do leta. Tu na scenu stupaju predivne kabinice za pušenje. Kabinice velične dve ili četiri telefonske govornice koje stalno isisavaju dim, šankovi sa pikslicama i ljudi koji puše. Milina. Beskrajno sam im zahvalna na tome.

Moj let za Bilbao kasni. Ja se, prirodno, nerviram. Napokon polećemo posle sa sat vremena zakašnjenja. Pilot nas je ljubazno izvestio da je razlog našeg kašnjenja to što se neko ispovraćao u avionu na letu pre našeg i da su ga temeljno čistili. Koliko li je taj povraćao.

Opet let. Opet nelagodnost. Pucanje u ušima i totalna gluvoća. Slećemo u Bilbao. Prva zbunjenost je što nema pasoške kontrole. Nigde. Evropska unija bate. Nema granice. Stižem do prtljaga, nema ga. I tu se susrećem sa situacijom sa kojom sam se susretala sve vreme mog boravka u Španiji. Španci ne znaju engleski jezik! Retko ko priča neki drugi jezik. I uopšte ih ne interesuje da nauče. Dok sam se sporazumela preko trećeg lica da moj prtljag uopšte ne izlazi tu i gde treba da ga čekam, opsovala sam im sve mile majke na srpskom. Napokon, uzimam prtljag i skačem Ani u zagrljaj.

Sedamo u kola i put Santandera. Sister mi živi u Santanderu, Kantabriji. Ja sam bila pripremljena gde idem, ali malo da objasnim. Kad neko spomene Španiju obično se pomisli na toplo, lepo, opušteno, flamenko i tako to. Kantabrija je na severu. Na obali Atlantskog okeana. Tamo je vreme…hmm….Londonsko. Nikad nisam bila u Londonu, ali zamišljam da je vreme takvo tamo. Kiša, vlaga, MNOGO vlage, vetrovi. U toku jednog dana promeni se više puta godišnje doba. A još je sada i zima. Nema snega, al’ je ‘ladnooo.

Međutim, zbog te klime, Kantabrija je baš prelepa. Ima prelepe plaže, okean, prelepe zelene površine i planine pod snegom (sramota me, ne znam koje su, nisam pitala…prokleta geografija).

Čim smo ušli u kuću, telefoni počinju da zvone. Prijatelji iz bivše Jugoslavije zovu da pitaju da li je stigla rakija. Stigla i rakija i kafa i kore za gibanicu. Dok se ja čovečim, Anka pravi gibu. Stižu gosti. Jede se giba i pije srejovača. Svi srećni i zadovoljni. Kad ostadosmo bez rakije, put pod noge, pa u grad.

Prvi utisak o noćnom životu u Santanderu je to da sve miriše na hašiš. Svaki kafić, svaki bar, svi puše hašiš, ljudi svih godina. Kako mi Ana objasnila, postoje neki ljudi koji uopšte ne znaju da je ilegalno. Ko sam ja da sudim? Baš me pa briga. Odradismo klabing po Santanderu, ja se upoznala sa pivom San Migel, dobro smo se združili, pa nekako stiže jutro, pa ‘ajmo kući.

Na putu do kuće sam se upoznala sa još jednom činjenicom. Da ću se kući vratiti bar 5 kila teža (neću da vam kažem koliko tačno sam se vratila teža, ali opasno sam bila u pravu). Svratismo da hasamo nešto, Ana mi donese neko predivno, božansko pecivo sa nekom piletinom unutra i ja svatih kako raj izgleda.

Sutradan krenusmo u “sajtsijing“. Santander je divan grad. Za roditelje. Ozbiljno, kontam da bi mi mama i tata uživali ovde. Pun je šetališta i prelepih pejzaža. Prvo smo otišli na Faro. To je ogromna litica, sa svetionikom i spomenikom za žrtve fašista. Razjašnjenje – ne žrtvama poginulim od ruku fašista, već spomenik FAŠISTIMA koji su tu izgubili život. Ludi španci, ali ako vam kažem da su u Santanderu tek prošle tj. pretprošle godine skinuli poslednji Frankov spomenik, onda su neke stvari jasnije.

Na faru postoji jedan divan bar gde sam se upoznala sa rabasima. Pohovanim lignjicama, prelivenim limunom. Divota!

Španci su totalno hedonistički narod. Ceo grad je pun barova. Svaki bar drži piće, hranu – pinćose i tortilje obavezno, apart za cigarete, aparate za kockanje, ogromne televizore na kome se gleda uglavnom neka fudbalska utakmica. Po ceo dan vise po tim barovima. Uđu u jedan, stojećki pojedu nešto i popiju, pa se presele u drugi i tako po ceo dan.

Radno vreme “ne barova“ je neverovatno. Otvaraju oko 12 i rade do 2. Pa u dva prave pauzu za ručak, do 4. Od 4 do 8 opet otvaraju i posle zatvaraju i izlaze po barovima. Uživaju u životu, ali ponekad to može tako da nerviraaaaa. Ne možeš bre hleba da kupiš ujutru, osim ako ne odeš u neki veliki tržni centar.

Tog istog dana sam se upoznala i sa hamonom. U skoro svim barovima oni nekako vise ovako:

Sledeće dane smo uglavnom provodile u šetnjama Santandera i obilaženju barova i kušanju raznih tortilja i ostalih zajebancija. Plaže i šetališta su prelepa. Morala sam da močnem prst u okean i nije toliko slan. Bili smo do parka Magdalena, koji je predivan, ima mali zoološki vrt, tamo sam i imala totalno nadrealno iskustvo gledajući i slušajući Španca koji stoji na steni iznad atlantskog okeana i svira gajde za svoju dušu.

Sličan smo narod, nije da nismo. Volimo da uživamo u životu i da jedemo i pijemo. Ali stepen civilizovanosti, da ga tako nazovem, ne može da se poredi. Na ulicama nema đubreta jer ga retko ko baca. Ali se sve čisti non-stop. Po kamionu koji odnosi đubre sat može da se navija. Niko se ne švercuje busom. Srednja i zadnja vrata u autobusu služe za izlazak putnika i nikome ne pada na pamet da tu uđe. Sramota me što ovako banalne stvari pominjem, ali to su stvari koje sam primećivala. Primetila sam odakle dolazim, kad vidim nešto na ulici i pomislim zašto ovo nije ukradeno, razbijeno ili demolirano. I stidela sam se sebe što mislim tako.

Nego da se vratim na hranu i sa čime sam se još upoznala. Ana je fenomenalna kuvarica pa me je upoznala sa langostinosima. To su kao mali jastozi, škampi, tako nešto. I način na koji ih je spremila su da umreš. Nije mi bilo teško da se bakćem i da ih čistim jer ta harmonija ukusa je…le le… Spremale je i buritose. Iako ima neke sastojke koje ja ne volim, po sledećoj fotografiji možete videti da uopšte nisam imala problema sa time

Nastaviće se…..

 

Ana

Ana je moja sestra.
Čitala je moj blog, pa se rastužila što nje nema u opisu kako se moji dragi ljudi bude.
Ana živi u Španiji, udala se i otišla tamo.
Anu nisam videla od juna prošle godine, možda je to nekima malo, ali meni je kao cela večnost.
Ana je moj najbolji prijatelj i moja srodna duša. Čini mi se da nas dve činimo kompletnu osobu. Ma koliko različito izgledale.
Ja crna, ona plava
Ja visoka, ona niska
Ona volim matematiku, ja ne.
Ona voli ljuto, ja ne.
Ana i ja smo se tokom puberteta mnogo tukle, u stvari tukla je ona mene, jer ima crni pojas u karateu.
A onda, odjednom, postala mi je najbolji prijatelj. Odjednom samo njoj mogu reći neke stvari i da ih kompletno razume. Ne dovodi ih u pitanje. Mislim da je ona, pored mojih roditelja, jedina osoba koja me kompletno prihvata ovakvu blesavu kao što jesam.
I onda je Ana otišla. Koliko god da sam patetična po prirodi, nisam za stvari kada ljudi nastavljaju da žive. Iako sam se isplakala tada na aerodromu kada je odlazila i nisam ja odlazila sa aerodroma dok je nisam videla da je nestala iz mog vidokruga.
I tako je ona otišla. Bogu hvala na internetu i na Skype-u. Pa se vidimo i čujemo, nekada satima. Pravimo prave porodične večere, razgovaramo, ona nam svira gitaru, peva i slično.
I tako sve to manje boli, izgleda kao da ti neko manje nedostaje.
Ali nije tako.
Nedostaje me bolno!
Nedostaje mi način na koji se kreće kroz kuću, ulicom, kao da je ceo svet njen
Nedostaje mi njen osmeh. Njen zagrljaj, iako ga retko daje.
Nedostaje mi njena praktičnost. Njen humor. Njeno razmišljanje.
Nedostaju mi oni razgovori.
Boli me kada pomislim da je ona negde tamo sasvim sama. Ne sasvim. Ne sama. Ali je tamo. Boli me kada se razboli, a mi nismo tu pored nje. Boli me kada ima problem, a znam da neće da nam se požali, da nas ne brine.
Srećna sam, i istovremeno ljubomorna, što stiče iskustva bez mene, koja nikada neće moći da proživi sa mnom.
Ali da sam je zaboravila?! Nikako! Nikada! Nemoguće!
Kako zaboraviti nekoga ko je hteo da vas ubije knjigama kao bebu? 🙂
Kako zaboraviti onoga ko vam je pravio kostim Zvezdane Duge, sa sve pojasom iz koga iskače duga?
Kako zaboraviti nekoga ko je tu kraj vas, kada svi ostali odu?
Ana je moja sestra i ja je volim! Tačka! Dalje je sve suvišno i prebanalno za objašnjavati.
A što se tiče njenog buđenja, iskreno i ne sećam se baš najbolje, ali znam da se uvek budila ljuta 🙂