Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 

Kako sistematski uništavam svoj socijalni život

Imam ovaj blog. Imam fejzbuk. Imam i myspace od vremena kad je bio popularan, samo što sad uđem jednom u 6 meseci iz čisto sentimentalnih razloga.

Na borskom forumu sam živela dok nije prs’o server, pa mi bilo žao da se vratim, jer sve izgubljeno, a ja pisala i pisala.

Imam, mislim, 5 različite mail adrese, svaka ima svoju posebno određenu svrhu i namenu. Koristim skype, msn i g talk.

Večeras me je kidnapovala Suske. I to na mnogo pokvaren način. Zvala je juče moju majku i rekla joj da ja danas mora da se pojavim u 7 sati tu i tu. Ko poznaje moju dragu madreS, zna da su mogli svetovi da se ruše, ali ja sam morala da budem tamo danas u 7.

I bila sam. I to je bilo okupljanje neki tvitap, neću ga pišem na engleskom, jer se još uvek ne razumem u terminologiju.

I tako me je Suske kidnapovala, odvela u kafanicu gde sede Borski blogeri, uključila notebook i namestila me da otvorim nalog na twitter-u. I ja moram šta ću.

Posle smo pili neku kafu i kiselu vodu, pušili cigare, pričali i šalili. I da, dobila sam i ružu. Pupoljak. Lepo.

Eto sad imam i taj twitter.

Divota.
🙂

 

Nagrađujem

Dobila sam nagradu. Od Čarobne. Ona je pre toga dobila dve nagrade. Nagrada glasi ovako: „Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacionalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Dobila sam i problem. Nije da sam nezahvalna, ali dobitinik ove nagrade ima pravo i obavezu da nagradi pet blogera za koje misli da je zaslužuju i da ih preporuči.

I odatle idu. I odatle idu ti problemi. Nisam sigurna da sam kompetenta da ja sad tu delim neke nagrade. Mada samim tim što sam dobila istu, treba da me čini kompetentnom. Zavrtela sam se. Drugi problem je što mislim da “nagrade“ koje ja želim da podelim, su već podeljene, pa ćemo tako da se vrtimo u krug do besvesti. Al’ šta je tu je. Idemo.

O ovim ljudima sam ja već puno puta pisala, al’ šta da radim kad su oni meni aristokratija ovde, i zaslužuju da ih stalno pominjem.

Pa evo:

Mahlat. Svi je znamo, zamo kako i šta piše, znamo je koliko je dobra, ma gde dobra, ne postoji adekvatna reč da opiše njenu fenomenalnost. Toliko je dobra da je svi karakterišemo kao “van svake kategorije“. Al’ jeste. Ona je kraljica srpskog bloga i to jednostavno jeste tako. On je neko na koga se ja ugledam, što po pisanju, što kao ljudsko biće, i ta žena jednostavno ima bezbroj kvaliteta, koje nam svakog dana predstavlja na hiljaduijedan način. Hvala joj što postoji. Ako postoji neko ko nije čitao Mahlat, POD HITNO to da ispravi!

Suske. Ona je pesnik. Ona je borac. Jedno od retkih ljudskih bića preostalih na ovom svetu koju nepravda boli, i protiv koje se iste bori na načine na koje nikad neće da ugrozi “identitet i suvereni integritet“ njenog bića. Tako i piše. Neko je rekao negde u nekom komentaru “Kad porastem, ‘oću da budem Suske“. Ja kad porastem, ako budem i pola od toga, biću veoma zadovoljna sobom

Zelena je moj drug. Drugarčina. Zajebant. Retko kad sretnete ljude, koje u stvari ne sretnete, a razumete ih. I možete da im kažete najveće tajne svoje duše jer ste u njihovim tekstovima prepoznali sličnu ako ne istu meloduju vaše duše. Meni je to Zelena.

Deda je još jedan moj drug. Njega sam bezbroj puta hvalila, imam i čitav post posvećen zahvaljivanju Dedi. On je samo svoj. Njegov blog je utočište posvećeno smehu, ljubavi i razbribrizi. A sam Deda je jedno fenomenalno ljudsko biće, koje ako imate privilegiju da poznajete, vi ste jako srećan i bogat čovek. Ja sam srećan i bogat čovek jer poznajem Dedu i njegovu porodicu. I to mnogo neki fin narod, nemate pojma.

…Za kraj sam rešila da preporučim jedan blog, koji sam skoro otkrila. Nije mi drugar kao ostali, ali je Prijatelj, i nadam se da će postati moj prijatelj. Sviđa mi se kako piše, volim ljude koji prostim rečima mogu da opišu sebe, svoj život i iskustva koje stiču. Pa ‘ajd da mu dam nagradu, da ga postaknem da piše još više i više!

Eto, to je moj skroman doprinos. Svi koji dele nagrade se izvinjavaju i pate što ne mogu da preporuče još. I ja imam isti problem. Pisala ja i ranije o ljudima koje volim i koje čitam, bez kojih mi dan ne počinje.. Oni su svi divni i meni je drago da ih poznajem.

‘Ajd u zdravlje

 

Godišnjica

Zbog ove moje “spisateljske blokade“ i moje nemogućnosti da se organizujem što se tiče bloga, potpuno sam zaboravila da nam je bila godišnjica pre neki dan. Meni i mom blogiću. Prvi mu je rođendan bio, a ja zaboravila. Stoka. Ni tortu nisam napravila, ni goste pozvala. Moram sada, da se nekako povadim.

Tako sam ja pre godinu i tri dana rešila da pišem Ivanizme. Mislila sam, pošto ne mogu da imam psa, da sebi stvorim najboljeg druga. I jesam. Uvek je tu za mene, sluša me, trpi me i daje mi neizmernu radost. I ono najbolje iz svega toga, a što sam najmanje očekivala, doneo mi je brdo drugara i jedan ceo novi svet. Svet koji mi je pokazao da nisam sama, nisam toliko luda i da postoje divni ljudi na ovom svetu koji su operisani od današnjeg ludila i gluposti. I ja sada, zaista ne mogu da zamislim moj život bez njih.

Tako, moram prvo reći jedno veliko hvala Dedi, koji me je prvi usadio ideju da blogujem i stvorim svoje parče neta. Koji me je podržao u tome i rekao mi da ja to mogu. A u međuvremenu je postao moj prijatelj koji je učinio toliko toga za mene, da ne mogu da mu vratim u dva života.

Onda je tu divna Suske koja me je isto bezrezervno podržavala i pomogala oko tehničkih stvari koje mi sada izgledaju toliko smešne. Ona je jedna i jedina i žao mi je što retko piše, ali uvek se vraćam njenim ranijim tekstovima kada mi je potrebna doza realnosti i sete. Volim Suske.

A onda je na moj blog došla Mahlat. To nisam očekivala, ali sam se nadala. Čitala sam Mahlat i pre mog blogića, ne mogu da lažem, inspiracija mi jeste bila, “htela sam da budem kao Mahlat“, ali mi nije palo na pamet da bi ona mene primetila (kako tinejdžerski). I ne samo primetila, postala je dobar drug. O njenim tekstovima nema šta da se kaže, oni ostavljaju bez teksta. A posle određenog vremena, imala sam tu privilegiju da je upoznam, i , kao što sam već jednom napisala, ona je mnogo više od svega što može da zamislimo.

Tu se pojavila i Zelena, luda moja Grinka, koja nosi istu patetičnu crtku kao i ja, pa nekad cmizdrim i slinim ispred njenih postova, ali njeni komentari i duh me uvek razvesele. I volim bre tog zajebanta!

Čarolija, samo joj ime kaže, čarobna je! Ima nešto u nama Ivanama, nosimo nešto sa sobom. Par mejla koja mi je posla u meni vrlo zajebanim trenucima, bila su kao vazduh koji mi je bio neophodan da prodišem u tim trenucima. Divim joj se do imbecilnosti zbog života koji vodi, i nadam se da ću je jednog dana upoznati.

Šapke, šta reći o Šapke?! Trebaće mi još godine staža da naučim tako da psujem, ceo život da naučim tako da mislim, a kad dođu oni dani kada se pojavi Kaja…Šapke je najjača žena koju znam. I zaista bih želela da je znam. Ali kontam da tu ima upoznavanja za ceo život.

Tu je fantastična Džejn, Džejn sa kojom se ne slažem uvek, ali koja ima stav i mišljenje koje prezentuje tako da morate da ga poštujete, čak i ako se ne slažete sa njim. Hejter, cinik, “sarkastik“…ne bi bilo isto bez nje!

Magi retko piše, ali uvek se obradujem njenom postu i trebalo bi da je ima češće. Ona je meni nenametljivo nežna. Uvek mi provuče neku finu emociju kroz svoj stil. Stvarno bi trebalo češće da piše.

Elektra je fantastična žena. Kad god čitam njene postove, uvek me odvede tamo gde je bila, uvek osetim ono što ona oseti. I radost, i smeh i a boga mi i suze. Uhvatila sam par puta sebe kako ridam ispred monitora na njene postove. Volela bih i ja da mogu tako da pišem. Zaista bih.

Od skora pratim i Milka. Milko je izvanredan, al’ je daleko 🙂 Više mi leči frustracije preko gtalka, nego preko bloga, ali mi je izuzetno drago što ga imam u životu.

Moram spomenuti Jelenu i Hipatiju. One mi posebno znače, jer sam ja njima ono što su meni bili neki drugi blogeri. Inspiracija. I to govorim bez nekog naduvenog ega. Drago mi je što je neko zbog mene našao svoj izduvni ventil, drago mi je što je još neko pronašao svoj svet. Samo napred, devojke.

Zaboravila sam nekog, sigurno. Izvinite na tome. Nije namerno. Samo, puno je ljudi, blogova, iskustva i bogatstva. Ima i divnih ljudi koji se javljaju kod mene, a nemaju blog. Tu je Sanja koja me svakodnevno bodri u svim mojim ludilima, Firstname Lastname, koja ne voli iste stvari kao i ja i koja voli istu muziku kao i ja…

I još mnogo mnogo vas. Volim vas.Upotpunili ste mi život! Zaista vam hvala!

 

Goyizam

Goya ima blog!

To je mnogo dobro!

Ja ushićena.

Čitajte Goyizam!

E da, Goya mi drugar. Mi se znamo, ono lično
🙂

 

E – STAV

Postojala je opština. Moj prvi blog tekst je napisan za Opštinu. Sad nema više opštine. I to je je jednostavno tako. Promene su neminovne u životu i to je okej.

E zato sad ima E – STAV. Mesto za sve naše stavove. Kako shvatih, to je isto kao opština, svako može da piše, svako može da komentariše, samo je na regionalnom nivou.

Pa tako, pogledajte sami

E – STAV

Ja im želim svu sreću, da budu i veći i bolji od Opštine! 🙂

 

Vatafak?!

Bila sam jutros kod lekara. Kod onog za žene. Ginekologa ili što bi moj drugar Burton rekao kod pičkomehaničara. Savršena sam iznutra kao i spolja, ne morate da brinete.

Jbt koliko ludaka ima tamo. Svi. Prvo one sestre. Pa doktori koji dolaze od osam, a rade od sedam. Pa sve neke druge doktorke koje dolaze kod doktora da im se žale na decu, muža, posao itd.

Pa neka luda žena koja me pipala po kracima sa rečenicom “Samo da vidim da li imaš čarape“. Ja izbezumljena joj rekoh “Odjebite gospođo“.

Pa razni reunioni razredne i njihovih učenika. Pa ona jedna kaže da je stigla do trećeg meseca, kad je pitala dokle je stigla sa fakultetom. Pa je pametovala kako je odustala od fakulteta jer je boli “sva ta nepravda“, jer ona uči sirota i uči, a oni je obaraju stalno na ispitima. Muka živa. Pa su onda razgovarali o nekoj trećoj tamo, sa sve imenom i prezimenom, i kako je ona narkomanka i kako je bio muž, i kako je bila trudna i kad se porodila, imala, “onu, kako se zove..da krizu“, pa dolazila hitna pomoć i milicija i ona sve to zna jer žive u istoj zgradi.

Kako sam se mrzela što ne ponesoh mp3 to je neverovatno. Ponela sam knjigu. Ali džabe. Čujem ovu što je boli nepravda sa jedne strane, sa druge iz ordinacije (kojoj pod hitno treba zvučna izolacija) čujem one što se žale na muževe, još gore one koje svrbi i peče, ali DOKTORE MNOGO i tako. Fuj.

I to sam sve htela da vam ispričam i otvorim malopre blog i zgranem se. Da da, zgranem se. Uvek su mi bile vesele one ključne reči po kojima ljudi nalaze moj blog, kučka i sise mi donose najveću posetu, za “kako naterati da ostavi ženu“ sam se smejala danima. Mukica, pitala internet. Ali ovo nisam očekivala. Obratiti pažnju:

DOK SAM SPAVALA ON ME JEBAO

Pa majku mu bre! Kako MENE nađe preko ove rečenice?!
Uopšte mi nije jasno.
I ukucam ja u džudžile tu rečenicu i pregledam 22 strane (ja inače kad dođem do treće, a ne nađem ono što mi treba, odustajem). I vidim svakave perverzije i inceste i mame, zetove i ćerke, i gay forume i štatijazanam, ali sebe ne nađoh. Kako me bre onda ona/on naš’o?! A?

Glupo.
Evo sad bar ima rečenica, pa nek me nađu.
Jebalo ih jebalo da ih jebalo.

 

Vaspitanje

Juče se povela vrlo žučna rasprava u mom domu koja je krenula od mladih taksista i muzike koje puštaju pa do teksta koje je napisala Suske pre neki dan. To sam ja bila vrlo glasna i besna o tome kako je današnja omladina amoralna. Da više ne postoji to da su toliko oštećeni da ne poznaju razliku između dobra i zla, već da ih baš briga. Da je najvažnije njihovo dupe, da će da gaze i preko živih i preko mrtvih da dobiju ono što oni žele. Da ne postoji prijateljstvo, čast, ljubav, porodica, mama i tata. Postoje samo oni, njihove potrebe i sitno zadovoljstvo.

Tu sam ja bila kritikovana da ne mogu tako da govorim, jer ipak ja završavam školu koju završavam i treba njima i tim poslom da se bavim. Moj odgovor na to je bio da mi ne pada na pamet. Nikako. Da ne želim više da učestvujem u eksperimentu od ludnice zvanom Srbija, da za mene jednostavno nema svrhe, da mi ne pada na pamet da idem na posao i da se bavim petacima koji donose bombe u škole, kao što smo videli kod Dede, već da ću lepo da idem u neke Švedske, Norveške, Amerike i da se bavim histeričnim tinejdžerkama koje je ostavio momak.

Ta naša rasprava se završila u šaljivom tonu pitanjem moje majke da li hoću levi ili desni obraz da joj opalim šamar. Zaključili nismo ništa.

Ja se sinoć razmišljam da nisam možda stvarno preterala, da nisam prerano odustala, možda za nas još uvek ima nade i tako.

I jutros, tj u pola 1 (iscrpeo me stomačni vajrus, pa mnogo spavam), ja potvaram moje omiljene blogove i odem do Raina, koji je po drugi put među blogerima i pročitam njegov najnoviji post. I ne iznenadim se. Što je najgore. I sve mi je jasno. Nisu to više samo deca. To smo mi. To je naše društvo. Među njima ja živim. I NEĆU BRE VIŠE. Što bi rekla Katarina Anđelić iz serije Otvorena vrata: ja ću granicu da prepešačim, preplivam, preronim, ali ja više da živim ovde NEĆU!

 

Internet žena

Juče ja tako, nenormalna i nandrndana od nespavanja, zakucam se za kompjuter i reših da ne ustanem.

Priznajem, navukla sam se na fejsbuk, iako sam se klela da nikad neću to da uradim. I tako ja po fejsbuku, nikog živog. Prvo svi spavaju, posle svi idu za Bg na beerfest, na koji ja ne odoh, jer čuvam pare u dve kasice ( prase je za dinar, dva, pet i deset, a kokoška za dvadest) da bih išla u Tunis da razbijam neke svoje iluzije.

I tako nema nikog na fejsu, ja malo svratim do bloga, odgovorim na komentare, čitam vas, tamo – vamo, komentarišem, pa se opet vratim na fejZbuk. I dalje nema nikog.

Odbijam da bilo šta drugo radim, iz nekog idiotskog inata i tako ja krenem da se učlanjujem u neke grupe i neke stranice. Tako da svi znaju da volim total comander, pizzu, kulen, kokice, CKM, tursku kafu, tequilu, leto, more, moju sestru i još 200 gluposti. Ali kao cool su. Ima tu i nekih humanitarnih. Ako se učlanim u tu i tu grupu, neko ima da pošalje deci u Africi (svoj?!) pomoć. Kakvu? Nebitno.

I tako ja cunjam, prolazi mi ceo dan. Opet nikog živog. Gledam neke slike, pa komentarišem i sve sam duhovita.

U jednom trenutku popizdim i rešim da se družim. Drugarica ima muža i dete, a u 7 ima utakmica, pa njemu dolaze drugari da gledaju, a ona sa njihovim ženama i decom ide u šetnju. Dobro. Razumem. Ovom crkla grafička i to je tragedija. Razumem. Za njega stvarno jeste. Ovaj u Bg, kod devojke. I to razumem. Frendos, najbolji, na probi svoga benda. Ne smem da idem tamo, opet ću se kontaminirati nekim vinjakom, a još se nisam oporavila od prošlog. I gde, ću, šta ću, opet na fejZZZZbuk.

Kad, evo je G. Pojavila se. Obraduuuujem se ja. G. sam upoznala na moru, skontale se kao da mi je rod najrođeniji i kao da se znamo 8000000 godina. Još smo zajedno i u potpuno istom danu zaražene onim tunižaniskim virusom, tako da imamo o čemu da razglabamo do besvesti. I tako i krenemo: A SE sećaš ovoga? A ovo? A da li će ovo ‘vako? Pa kako će nam biti dobro kad opet odemo…i tako neke sanjarije i iluzije, ali lepo nam.

E sad, da se malo “odaljim“ da vam objasnim neke stvari. Od kako sam izbacila slike sa mora na internet, na kojima sam ja, jel’te riba, mnogo sam popularna. Što kod starih drugara što se svaki dan zaprepašćuju što me nisu videli odavno, pa ajmo na tu neku kafu, spomenula vam i špagete jedne. A imam i nove. Pošto imam neke fejsbukove mog dragog drugara Nizara i ostalih nekih maslinastih, verovatno, sam, jebemliga, čekirana tamo u njihovom svetu kao pogodna za druženje. Pa me sad stalno dodaju neki maslinasti (Kao za baksuza, samo onaj koji mi treba, ne postoji na jebenom fejsbuku).

I da se vratim, putujemo G. i ja u Tunis, već smo se i udale, kad evo ga jedan iz Turske bi da se druži. Fin je, za razliku od nekih Srba koji me odma’ svojataju, pa rekoh što da ne popričam sa čovekom. I pričamo mi. Čovek pristojan, kaže kompjuterski inženjer, ne svojata me, al’ bi da zna da li sam udata. Odem na profil, a on sve neke prijateljice dodao, sve smo preslikane, ma kakvi preslikane, klonirane, traži ženu, mukica. Al’ nema veze, pristojan, fin, pa ćaskamo. Simultano ja G. prepričavam sve što dešava sa Turskom, pa se onako histerično smejemo (kako već izgleda histeričan smeh preko interneta).

OnaK mi se javi drug, koga nisam čula sto godina (preko chata, naravno) pa ga ja tu apdejtujem o mojim životnim statusima, kao i on mene. Već mi teško da balansiram u ovim razgovorima, sve me stra’ ću pošaljem nekom nešto pogrešno.

A onda se javila prijateljica, koja je bila na probi benda moga frenda, i tako potkovana vinjakom krene da mi priča neke stvarčice, na koje meni teško da odgovorim, jer nismo na istoj frekenciji. Ona je na vinjaku, ja nisam. I kreće mi ludilo. Što ne slika ekran. Samo mi svitkaju lampice, tamo – vamo, ali ja pričam, kucam – multitasking, multipraktik.

Na kraju, se javlja i gitarista pomenutog benda sa uvek genijalnim pitanjem: Šta radiš? Ja mu odgovaram da pričam sa drugaricom, drugom, turčinom koji bi da me ženi, pripitom prijateljicom i sada sa njim. Nastavlja on da priča sa mnom.

To ludilo je trajalo nekih 10 minuta, kada su svi bili aktivni. Prvi je otišao drug, da gleda zvezde padalice. Onda je turčin provalio da ne dobija punu pažnju i zahvalio se, fino, na razgovoru i otišao. Onda ode gitarista, da me “pusti“ da pričam sa ostatkom i na kraju, ostadosmo samo G. i ja, ponovo.

…A jel’ se seeeeeećaaaš? A jel’ to normalno? Ma uopšte nije to tako…. To je odbrambeni mehanizam. Ma ideeeemooo sigurno… Ideeeeemoooooooo!

Na kraju smo se učlanile u grupu tunižanskog piva Celtia i rastasmo se do sutra.

Uopšte nisam imala problema sa nesanicom. Zaspala sam kao da sam trčala 20 kilometra, umorna. I sanjala Tunis, naravno. Pa tako…

 

Ponoćni ivanizam

Osećam se ….uzaludno. Ako je moguće osećati se uzaludno. Isceđeno, eto tako. Ako je to prava reč. Drained. Lepše zvuči na engleskom. Ukapirala sam da neke reči iz engleskog jezika mogu bolje da objasne moja osećanja, nego sve reči na srpskom. Možda tripujem, ne znam, ivanizam.

Tupim ga u glavi opet oko one moje površnosti. Da sam površna i promašena u celom životu. A onda razmišljam, ako jesam, da li bih uopšte razmišljala o tome, i u stvari razmišljala da li bih razmišljala o tome da li bi razmišljala o tome. Razumete? Ponekad umem tako da se zapetljam.

Mislim, gledam ovaj moj blog, i uglavnom su tu neke sve light-headed teme (evo, ga opet engleski). A ja nisam ‘light“. Umem i ja da razmišljam. Stvarno. I to o teškim temama. Etika mi je na faksu bila omiljeni predmet, bila sam glavna u raspravama tamo. I dobila sam 9, mnogo mi žao, nisam mogla da se setim nekog od Hegelovog pravila i da mi čovek devetku. Nema veze. Eto, opet prelazim u “light“, šta mi je? Neki odbrambeni mehanizam valjda…

Bojim se da sam počela da uviđam uzaludnost u raspravama o etičkim temama. (etičke teme! Glupog li izraza, ali koristiću ga sada). Ja, totalno otvorena prema svim argumentima i stavovima. Ne volim da osuđujem i trudim se to da ne radim. Ne volim kategorije za ljude, mislim da bismo svi trebali biti više od toga… elem, teško je diskutovati sa većinom ljudi o nekom etičkom problemu zato što tu obično javljaju te dve stvari – osuđivanje i kategorije: normalno – nenormalno. Sve je crno belo, nema sivog, ljubičastog. A valjda, upravo se zbog tih nijansi raspravlja o tome.

Normalno i moral je ljudska kategorija. Čovek ga je izmislio. Ono što je za mene normalno, ne mora biti i za vas. Gde su granice? Kod povređivanja? Neki ljudi vole da budu povređeni. Onda zakon, on mora postojati. Šta je normalno? Za mene? Sve ono što radiš, čini te srećnim, a ne ugrožavaš nikog drugog po njegovim granicama “normalnosti“. Tako nekako. Kad uspostavimo granice, tada dolazi osuđivanje. Virenje preko granica. Foliranje….

Uzaludnost rasprava za mene. O tome sam počela. Koliko god da sam volela da diskutujem o raznim temama i imala određene čvrste, i tada nesalomive, stavove o nečemu, život me je korigovao. Jer život je kučka, i nikad ne znaš u kakvu situaciju može da te stavi. Kakve sastojke može da izmeša. I onda sam tako par puta bila u situaciji da uradim nešto što sam mislila da nikada neću. U suprotnosti sa mojim granicama, ali ne skroz sa mojim merilima. Još nijansi, i tako u nedogled.

Znači, uradila sam reviziju svojih shvatanja i argumenata posle toga. I tu dolazimo do uzaludnosti. Više ne mogu da kažem “Ja NIKADA ne bih…“, već mogu da kažem “Ne ZNAM da li bih mogla“ ili “VOLELA BIH da nikada ne dođem u situaciju….“

Mislim, odakle znam?! Volim da mislim za sebe da nemam cenu, ali ne daj Bože, nekoj moj dragoj osobi je život ugrožen, a moja cena može da je spasi, pa razmislila bih. Možda i prihvatila. Odakle znam?! Nijanse…

I onda kada ja tako to sve elaboriram, ja ispadam najgora. Sad ću da budem arogantna, ali ljudi jednostavno nemaju “širinu“ da shvate to. Zabarikadirani su unutar svojih granica. Sve je crno ili belo. Sistem se raspada ako ima sredine. Previše informacija, odluka, odgovornosti. Gasi! Ne može tako. Idemo u belo, ili crno, gde je sigurno. Pravila se znaju! Nema izuzetaka! Sistem radi..

I taj osećaj uzaludnosti, dobra mi je reč na početku, me je nekako obuzeo. Večeras. Danas. I usamljenosti. Nisam depresivna. Samo nekako….ne znam. Mislim da mi treba neka promena. Neki značajan momenat. Značaj? Svrha? Ne znam. Nešto mi treba. Fali mi. Zato i trtljam ovde. Uvek ovako bulaznim kad se smotam ovako.

I nemam poentu. I nisam zagrebla ništa duboko. Jesam površna. Al’ šta da radim. U stvari tužna sam. Malo. Tražila sam nečiji trag postojanja na internetu i nisam našla. Pa sam se rastužila. Internet bi trebao imati sve! Ima svakakve budalaštine, a to nema. A to nije ni toliko bitno. Nego, htela sam da vidim, eto tako, došlo mi. A nema.

Uzaludno je. Umorna sam od ljudi. Umorna sam da se umaram od ljudi. Ma nisu mi ništa oni krivi….sama sam ja sebi najveći problem, kada krenem ovako da igram ping – pong u mojoj glavi.

Biće bolje sutra

 

Ground RulEZ

E znate da sam bila skenjana oviJu dana, ali sada sam back in thA game

Totalno sam se revitalizovala uz pomoć nekoliko ljudi i stvari. Desilo se nešto juče što me je baš oraspoložilo i, između ostalog, dalo mi snagu i motivaciju da nastavim da se bavim mojim blogićem. Neću sada da vam pričam o tome, ali biće reči i o tome.

Druga stavka ste vi. Vi svi koji ste mi se javili i dali svoju podršku, svi vi koji razumete, koji imate blogove, koji imate potrebu da pišete i imate svoje “parče“ interneta, vi koji ne volite i ne možete da se stavite ni u kakvu kutiju ili šablon. Vama hvala beskrajno.

Hvala i onima koji su mi dali podršku offline, porodici, lepšoj polovini i prijateljima. (ovo zvuči k’o neka čestitka na radiju 😀 )

Nego, skače mi nešto poseta predhodnih dana, a znam i zašto. I verujem da tu ima supercool ljudi, a i neki manje supercool ljudi, pa zbog njih a i svih ostalih, reših da ostavim neka pravila ovde, koja u stvari nisu pravila, al’ čisto da se zna.

– Ivanizmi su Ivanin blog. Znači moj je.
– Ivana ima prava da piše na svom blogu o čemu god hoće.
– Ima prava da iznosi svoje misli, zapažanja, stavove i doživljaje.
– Ivana je svesna da živi u malom gradu i da većina ljudi zna da je ovo njen blog.
– Ivana je svesna da ima svakakvih ljudi na svetu i da će se uvek naći neko ko će se osetiti uvređen nečim.
– Ivanu je od danas za to baš briga.
– Ivana nikog ne prisiljava da čita ovaj blog, postoji u crvenom kvadratiću u desnom uglu jedno X, i svako ima pravo da ga pritisne kada god zaželi.
– Ivana ovaj blog piše prvenstveno zbog sebe, pa onda zbog drugih ljudi
– Ivana retko kada nekog vređa i proziva, a i kada to radi, dovoljno je cool da ne spominje imena. Svako ko se oseća prozvanim bez svog imena, više govori sam o sebi, nego o Ivani.
– Ivana uvažava kritike na stil, gramatiku, argumentovano pobijanje misli.
– Rečenice tipa “Šta si pisala o tome?“, “To je bezveze ili glupo“, ne uvažava.
– Ivana ima prava i ta prava iskorišćava da briše komentare koji nisu u skladu sa gornje dve stavke. Komentari su privilegija, a ne pravo.
– Ivana svima želi dobrodošlicu na njen blog!

U stvari ono što sam htela da kažem je: Vi uskogrudi, ograničeni, zli, pakosni, dokoni, glupi, sitne duše, prodane duše, ljigavi, ničim izazvani moralisti…. Vi mi ne trebate! I baš me briga za vas!

A vi, moji dragi prijatelji i drugari, ay se zEbavamo!

Prigodna muzika

 

Spava mi se

Majke mi.
Umorna sam mnogo ovih dana. Spremam diplomski, čitam literaturu, pišem, izmišljam toplu vodu, iako je diplomski rad samo jedna obična formalnost, koja po meni ne bi trebalo da postoji. Nebitno, to je druga priča. Znači pišem diplomski. Idem u teretanu. Ugojila sam se. Ne ono ženski “ugojila sam, se jaooooo! Vidi koliko mi dupe?!“, nego sam se ugojila i tako ja hoću da smršam. Imam neku glupu bolest, za koju terapija zahteva da budem kući, jer u određeno vreme moram da pijem lek i da jedem. I tako se onda cimam zbog toga. Nigde ne mogu da odem, jer moram da se vraćam kući da pijem lek. A lek se pije. Nisu tablete ili pilule. Ne mogu da ga ponesem sa sobom. Imam i drugare, ali se sa njima ne viđam toliko. Ne stignem, ne radim ništa posebno, ali jednostavno ne stignem. Imam i momka, moju lepšu polovinu. Ljubi ga Ivana.
Lepša polovina me voli, stvarno. Volim i ja njega. I pošto se volimo, mi se i viđamo. Stalno. Nemam ništa protiv, osim kada imam nešto protiv – obaveze, umor ili kada mi se jednostavno spava kao sada.
Jutros ja napravila ovaj blog. Interesantno mi, stvarno. Čačkala tu nešto. Otišla u prodavnicu, pokupila račune, dala baki na uvid da vidi da je ne potkradam, otišla u teretanu, otišla u Dom Zdravlja da zakažem mami pregled, vratila se kući ispisala malo tople vode u onom diplomskom i čula se sa lepšom polovinom.
Ja bih da spavam. On kaže u redu.
Zove me posle 10 minuta da me pita nešto, ja sam zamisli budna. Šta radim? Čačkam nešto oko bloga. Sram me bilo. ‘Em pišem po forumima, ’em sad ‘oću i blog. A i spava mi se. I što sada ja ne spavam? Izgleda, kada se ne viđam sa njim, smem da spavam, ali ne smem da imam blog.
Dobro. Naljutim se ja, naljuti se on
Sad malo ne pričamo
Ja nastavila da čačkam blog
I iznervirala se malo, pa mi se više i ne spava toliko
Mada ću zainat i da čačkam blog i da spavam
I da imam super – mega – giga – ultra blog!
Pa da mu bude još više krivo!