Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 

Duševne bolesti, “slavne osobe“ i uticaj istih na moje mentalno stanje

Ja mislim da sam mentalno zakinuta još od kad sam se rodila. Prvo je tu genetika odradila svoje, pa ona spirala, pa ono što me davilo dok sam se rađala. Posle me zakidaše ovi moji divni roditelji što me učili da je svet lep, da su ljudi divni, da se priča dobar dan i tako te slične stvari koje veze nemaju sa realnošću.

Eto, baš juče, farbamo jajca mama i ja, i pričam ja o jednoj, što je baksuz i zmija od kad se ispilila, al’ štooooo ima muža, na lebac da ga mažeš kol’ko fin čovek. I meni mama reče da je to obično tako, tj da su muškarci generalno laki za manipulaciju i da svaka žena može to. Tu se ja uzjogunim i kažem Ti si kriva što ja to ne znam, nikad me nisi naučila, kako ja to da znam, eto zato sam sama, umreću sama i bla bla bla…

Elem, nisam uopšte o ovome ‘tela da vam pišem. Htedoh o mentalnoj zakinutosti da vam pišem. Rekoh vam da patim od nekih dve F dijagnoze. One panike i “poremećaji ponašanja“ tj u današnjoj literaturi popularno nazvano bipolarni poremećaj.

Ja tako na ovom tviteru videh pre neki dan rečenicu od koje se fino nasmeja – I hate being bipolar. It’s fantastic! I metnem je kao status na fejsbuk da se malo ljudi vesele. Kad ono svi promašiše temu. Niko se ne smeje, svi krenuše da mi objašnjavaju kako sam fensi bolest izabrala, kako meni “nije ništa“, to izmislii doktori itd.

Ja rekoh jedno 15 O Aman-a i pobrišem sve to uz odgovor da su mnogo ozbiljni.

Pa se zamislim malo. Pa se pitam.

Pa negde u međuvremenu farbanja onih gore jajca pročtim novine, pa vidim kako ona Catherine Zita-Jones izašla sa klinike gde se bila sama prijavila baš zbog tog bipolara, jer nije više mogla da izdrži. Pa bila tamo pet dana, vratila se izlečena i svima preporučila da idu da se leče. Usput dobila ulogu u novom filmu.

Pa se iznerviram. ‘Ajde, evo idem da se lečim. Pa popizdim. Pa shvatim ono “fensi si bolest izabrala“.

Meni su taj F dijagnostikovali u šesnaestoj godini života, kad popularno nije bilo uopšte i još dok se svi ti selebritiji nisu setili da imaju takvu neku “bezazlenu“ boles’.

I to se ne leči! To je jebeno stanje koje traje. I kontroliše se. To vam je gospodo, laički rečeno, blaži oblik manične depresije. U malo težim slučajevima, piješ lekove celog života, u lakšim, kao što je moj, piješ lekove dok se ne “anuliraš“. Posle, učiš da živiš sa tim, prepoznaješ faze, učiš da kad si u maničnoj ne kupiš kuću na Havajima, ili se udaš za prvog kog ti kaže da si lepa. Učiš, da kad si u depresivnoj, jer si video tužnu reklamu, nećeš da umreš i da će da prođe.

Sve u svemu, to je stanje. Zajebano i teško. I ne leči se! Pogotovu za pet dana. I baš mi je ta trebala da mi kaže da ja treba da se lečim.

I što pizdim što mi ti takvi, trivijalizuju ozbiljnu bolest, sa kojom se mačujem jako drugo vremena, jer joj niko nije ponudio ulogu neko vreme.

Eto tako!

 

O (ne)pušenju….

“Čuvajte se onih koji su ostavili cigarete, jer kad’ jednog dana zaključe da niste dobri za njih, ostaviće i vas“ – Duško Radović

Ja sam pušač. Strastveni. Ubijam mnogo cigara dnevno. Ali mnogo. Uživam u svakom dimu, tresem se bez cigara, neupotrebljiva sam bez cigareta. Ne želim da ostavim cigarete, a i da hoću – neću! I APSOLUTNO odbijam da umrem od toga. Ja ću da umrem ili mnogo spektakularno ili mnogo glupo. Nema treće.

Ali isto tako, kao pušač, se maksimalno trudim da ispoštujem svakog nepušača. Uvek poštujem zabrane pušenja, kad uđem u nečiju kuću, pitam da li sme da se puši, ako ne može, pijem kafe po terasama ili se ne zadržavam dugo, sve u svemu, trudim se da budem maksimalno fer.

Elem, uz dužno poštovanje svim divnim nepušačima i ostavljačima cigareta, postoje dve vrste ljudi iz ovog soja koji me jednostavno isteruju iz takta.

Prvi, Gospodin/đa Nepušač Sveznalica. Taj/ta nikad u životu cigaretu zapalili nisu, ili ako jesu oni su odmah videli da im to “ne treba u životu, bacili i NIKAD se okrenuli više nisu“.
Elem, ti isti znaju koliko su štetne svake cigarete na svetu koje postoje, a pogotovu marka koju ja pušim. I tačno šta radi svakom mom organu. I kako ću teško i dugo da umrem. I što ne ostavim? Pa nisi ti toliki pušač! Ja da sam na tvom mestu, ja bi’ to bacio/la i nikad se ne bih okrenuo/la.

Ti isti me gledaju sa neke meni nejasne visine i upućuju mi neverovatan pogled pun gađenja kad zapalim cigaretu gde smem, mogu i niko mi ne brani, a oni su tu. I izvode mi razne egzibicije, mašu glavom i rukama, uzdišu i njište jer sve “ide dim u njih“.

A svaki moj postojeći ili nepostojeći finansijski problem rešavaju mojim ostavljanjem cigareta u fazonu “Samo da ostaviš cigarete i moći ćeš da letuješ na Maldivima tri meseca“

E neću, baš neću!!!

Drugi, oni koji su pušili stodvadesetiosamgodina i onda su jednog dana rešili (naredila im žena, šef, čitali Koelja ili nešto slično) da prestanu.
I manje više su uspešni u tome. Njihova svaka rečenica, kada vas vide sa cigaretom, počinje sa “Ej, što ne ostaviš to, vidiš kako JA, samo sam jedan dan bacio/la paklu, sad samo, ako zapalim jednom dnevno, posle ručka, ta mi najslađa…“

Oni vam opisuju sve boje, sve mirise, ukuse ma SVE što propuštate zato što pušite. I konstantno vas dave svojom herojskom borbom protiv cigareta, očekuju vašu podršku i saučesništvo u istoj.

E neću, baš neću!!!

I ponavljam za kraj, zaista poštujem sve normalne ljude koji ne puše, i iskreno se divim ljudima koji su želeli i ostavili cigarete, ali ova dva gore opisana tipa me izuzetno nerviraju i sad sam mnogo iznervirana i morala sam da napišem ovo.

 

…While liberty stands naked screaming in horror…

Ja sam danas mnogo besna i suludničava iako sam počela jutros cvrkutanjem o trbušnjacima i Ogiju.

Nisam ja toliko jebivetrasta da ne primećujem ništa oko sebe. Pizdim ja i oko Cece, i oko preCednika, i dvorafarmevelikogbrata i onihtamoštosejebuajanemogutodanevidiminečujemabolimedupe, i oko Alo-a, i Amerikanaca što izazvaše cunami i oko trešanja i najviše oko ovog glupog naroda.

Al’ umorila sam se od toga da pizdim, jer rekoh već hiljadu puta, pa i opet – svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, sami smo si krivi za ovo. Tj nisam ja, ja sam genijalna, al’ ko dozvoljava sam je kriv, a narooood glup. I sve zaboravlja, i blesav i lenj, i apatičan i neobrazovan i neće da se obrazuje i samim tim, sedi, ćuti i trpi. Ako bre onda!

Nego mi žao mene i dragih mi ljudi, i to rekoh više puta. Ja ne dam, ne “svrstavam se sa njima“, ja se svađam na sitno, ne dam da me prave budalom i ako to rade kako god se okrenem, slavno izgubim u 9 od 10 slučajeva, al’ se nadam da sam bar pokazala zube, da vide dušmani da ne mogu sa mnom tako lako.

I ljuta sam i besna do besvesti oko nečega što se još nije razrešilo, pa ne mogu da vam pišem, al’ kad se reši sve ću vam napišem, sa sve imenima i prezimenima, ni to neće ništa da promeni, al’ duša će mi se olakša.

A što se tiče ove “socialno političke osvešćenosti“ i glupog naroda, rek’o Everlast sve lepo u ovoj pesmici, bez obzira da li neko živi u Ugandi, Americi ili Srbiji:

Blue sky, devil eye
Cyanide, suicide
Double down, let it ride
Lose your money
Bruise your pride
Easy come, easy went
Ghetto slums tenements
Things look real, Old Testament
Blame it all on the president

(Chorus)
The emperor’s got brand new clothes
And everybody but him knows he’s naked
But you don’t say a word
The emperor’s got brand new jewels
Wake up soon you silly fools
He’s naked
But you don’t say a word
The rich they get richer
The poor they get poorer
While liberty stands naked screaming in horror
The emperor raped her but we just ignore her
The rich they get richer
The poor they get poorer

Euthanize, youth will rise
Scrutinize, truth from lies
Time to revolutionize
Organize, weaponise
Easy come, easy go
Think I’m movin just a little bit too slow
Got front row tickets to the big freak show
Wait for the whole freakin’ thing to blow

(Chorus)

Homicide, genocide
Victimize, paralyze
Empathize and analyze
Compromise and vandalize
Easy come, hard to take
Wide awake the original fake
Find the heart, drive the stake
Wait for the whole freakin’ thing to break

(Chorus)

Ko razume, razume

Ko ne zna engleski, nek’ nauči

Ko neće, i za to me baš briga

Aj pa tako….

 

Poražavajuće

Poznajem neke ljude koji imaju/ imali su tako čvrste stavove u životu. I sad ih odjednom više nemaju.

I to je poražavajuće. Kako se mi u stvari mirimo sa sudbinom i zašto?

O čemu pričam. O prevari, nevernosti i varanju.

U poslednje vreme, gde god se okrenem, čujem neku priču o tome. Ne mislim da je vreme takvo da se sad “to“ više radi, mislim da je količina prevare ista, ali da se sad samo više o tome priča, i da ima više načina da se sazna.

Meni to mnogo tužno.

A onda sam malo guglala

I našla ove informacije:

– 30% do 60% ljudi u braku (u USA) će prevariti svog bračnog druga

– 2%-3% dece su rezultat prevera i njih odgajaju očevi koji ne znaju da odgajaju dete koje nije biološki njihovo (to je u evolucionom smislu propast, retko koje drugo biće odgaja potomke koji nisu njihovi)

– Nevera postaje sve učestalija kod ljudi ispod 30 godina

– U većini slučajeva nevera se NE otkrije

– Nažalost, većina ljudi nađe odgovarajućeg partnera pošto se već ožene/udaju

– Biološka činjenica je da ljudima teško, ne nemoguće, ali TEŠKO da budu monogamni

– Ljubomora je tako univerzalna ljudska osobina, zato što je nevera deo ljudskog života veoma dugo vremena

Inoformacije preuzete sa ovog sajta

Meni ovo sve samo mnogo, mnogo tužno. I teško mi da prihvatim kao realnost

 

Kako sam provela jesenji predah

Imali smo mi prosvetari taj jesenji predah. Četiri dana, od četvrtka do nedelje.

Ja rešila da odem do Bg-a u posetu prijateljima i porodici.

Prvenstveno onoj mojoj prvoj drugarici koja se letos udavala, dobila je sina, pa gre’ota da ga ne vidim.

Tako da me je polazak još iz starta istraumirao, jer idem da vidim dete, ne mogu praznih ruku da odem, konsolidujem se nekako napokon sa lovom, odem da pazarim, pa se sve iznerviram i izneurotišem po prodavnici što je sve plavo i ljubičasto i jebemti ko to izmisli. Nađem CRN skafander. Oduševim se. Kupim.

Zaputim se. Prvi dan je prošao super. Sa drugarkom i bebcem ceo dan, on frajer ima čitavih mesec ipo, provele smo se, već kako se ljudi provode pored bebe od mesec ipo. Vodile smo ga u prvu šetnju u kolicima. Izmorile i komirale od spavanja.

Sutradan se videh sa gospojom Mahlat i njenom porodicom. Kako je to bilo, možete da zamislite da je bilo super, jerbo Mahlat je Mahlat u svoj svojoj slavi :P. Imala sam i privilegiju da prisustvujem njenom kratkom ali eksplozivnom besu na ljudsku glupost. Prenos uživo. Umreh od smeha.

Uveče se dogovorila sa drugom da izađemo malo, već kod njega smo slistili pristojnu količinu vina i semenki gledajući “Dva sata kvalitenog programa“ i umirali od smeha. Ko skoro nije ponovio to gradivo, toplo preporučujem, vanremenski je.

Posle me izvedoše, on i njegova grlfrend, u KST. Nisam tamo izlazila ni kad je trebalo, kad bejah student, al’ što da ne sada. Lepo sam se razveselila dok me muvali klinci, i svi se zovu Mihajlo. ‘Il me zajebavali 🙂

Sutradan sam patila od opravdanog mamurluka i biblijske gorušuce pa me negovala sister moja divna tinejdžerka, sve je šaljem u prodavnicu a ona se triput presvlači dok ja premirem. Šalim se, zlata je vredna.

Nabavila sam i psihopatu preko fejzbuka. Poslao mi zahtev da budemo drugari, ja 90% toga prihvatam, osim ako nisu oni arapi i turci koji ‘oće se žene, učenici ili neki što imaju mnogo različite životne filozofije od mene iliti neki šabani. E, taj mi onda lepo pošalje naduuuugačko poruku i inbox, sve pristojan, al’ da ja vidim da nije on baš “sa svi dani u nedelju“, i ne umem da odgovorim na to, jer sve što odgovorim ima da bude pogrešno. I ne odgovorim. Ubrzo stigne druga gde me čovek lepo iznapada da sam ja isfolirana i ovakva i onakva. Obrišem.

Uveče sam se videla sa prijateljicom gde sam pila koka kolu i jela kokice zbog gorušice i mamurluka i obarala te iste kokice i kokakole jer mnogo sam smotana bila i nisam imala koordinaciju pokreta.

A poslednji dan, tj danas je svet odlučio da sam ja retardirana pa da se tako ponaša prema meni.

Odsecam se ja sa sestrom da tražim da kupim plutu, treba mi za one moje custom uloške za cipele za feleričnu nogu. Uđemo u neki “Uradi sam“. Mnogo veliko. Nigde nikog da pitam gde da tražim. Nabasam na jednog i pitam ga gde je pluta.

– Plutu imamo samo u rolni
– …Dooobro. Je l’ mogu da je vidim (ja se uvek zbunim na te takve zagonetke)

Uputi me on tamo negde, zamalo nismo izašle iz objekta, nađemo plutu od hiljadu kvadratnih metara u rolni. Niti imam toliko cipela niti ću da poživim toliko da ih iznosim. Opet na “informacije“, pitam ja

– Ova pluta u rolni, je l’ može da iseče?
– Ti kući možeš da je sečeš kol’ko ‘oćeš
– ??!?

Odemo. Sestra umire od smeha, ja psujem.

Vozimo se tramvajem do sledeće destinacije, obe sedimo, nije gužva, ja sedim “naopačke“, sedište okrenuto unazad. Ulazi neka bakica, sa sve nekom koferčinom, ja lepo pristojna ustanem da ona sedne, ona se izdere na mene “ Ne mogu ja da sedim tako naopačke!!!“

Ja opet zbunjena zbog te zagonetke, sestra umire od smeha.

Jebavasmo se po gradu još malo i došlo vreme da pođem kući. U autobusu kataklizma. Hiljadu ljudi. Problem sa mestima i kartama. Postoje ljudi koji nisu naučili prostu činjenicu da ako imaju povratnu kartu, treba da je overe tj urade rezervaciju. I tako se stvaraju dupla ili više sedišta. Neka deca plaču koja prvi put putuju sama, jer nedokazane budale neće da ustanu, ljudi se deru, svađaju, ima nas 200 u busu.
Jedna nedokazana budala je sedela do mene i meni je objašnjavao kako on ima povratnu kartu i NEKAD TO NIJE BILO TAKO I ON NEĆE DA USTANE. Ja mu objasnila da moje mp3 slušalice i novine koje čitam znači da ne želim da razgovaram, pogotovu ne sa njim.

To ga nije sprečilo da razgovara sa čovekom koji sedi iza mene, glasno, da ga čujem preko Maynarda na najjače, niti ga je sprečilo da sedi, pa još malo na mene nije seo, da mi pljuje na levo uvo i tako to.

Ja popizdim, pitam ovog tipa iza mene da zamenimo mesta da bi njih dvojica lepo mogli da pričaju ne preko mene. On se nasekirao zbog gospođe koja sedi do njega, sa kim će ona da priča. Vidim gospođa se obradovala što sam i njoj život spasila, kad sam sela do nje, ćutala je sve dok nismo stigli i još mi se zahvalila dok je izlazila iz busa.

Ostatak puta sam provela pokušavajući da neutrališem zvuke razgovora ove dvojice koji su se drali sve vreme, drugim uvetom sam pokušavala da ne čujem Zdravka Čolića koga drajver autobusa mnogo voli, skidajući kaput i oblačeći ga na smenu, jer su nas prvo o’ladili, a posle su rešili da nas obare.

I tako, stigoh kući.

Dve stvari me razveselile mnogo danas.

Ova:

I

Ova:

 

Nevaspitana sam

Odem ja jutros kod lekara na hiljaditu kontrolu.

Ustanem u 6.

U 6 i 57 se nacrtam ispred dispanzera

Tamo stoji jedna žena i čeka. Dispanzer zaključan.

U 7.04 dolazi sestra i otvara dispanzer.

Žena i ja predajemo knjižicu i sedamo.

Čekamo.

U 7 i 16 minuta dolazi doktor.

Al’ mi ne čekamo kod doktora, nego prvo kod sestre na neke zajebavncije, pa onda tek doktor.

Čekamo.

U 7 i 22 doktor počinje da radi.

Al’ mi ne čekamo kod doktora.

Čekamo.

Dispanzer je pun.

Čekamo.

U 7 i 45 sestra uzima kartone i “počinje da radi“.

Odjednom, tap, ulazi neka žena preko reda.

Ivana šišti, al’ na finjaka. Ulazi za gospojom i izvini se, objasni da postoji red i da ga Ivana čeka već jako dugo. Ova joj kaže “šta bre?“. Sestra ćuti i kaže da joj je samo drago što uskoro neće više tu da radi. Ivana ponovi rečenicu da postoji red, da ga Ivana čeka 45 minuta, da je prva jedna ženica koja očigledno ne ume da se svađa, da sestra zna, da nas je videla jer smo je dočekali. Ona ćuti. Ova što uđe preko reda kaže da neće da izađe sad nikad (?!) i da je ona došla samo nešto privatno da je pita. Ja kažem da ja za to lepo mogla i telefonom da je pita, evo sad ima besplatnih minuta kol’ko ‘oćeš.

Ivana izvojeva pobedu. Žena ne ulazi preko reda. Ova počne da proziva kako treba. Uđe ono ženče, pa ja.

Dok radimo tamo šta treba da radimo, meni će sestra da sam ja nevaspitana. Ja sam nevaspitana?! Jesam, kaže mi. I treba da ponesem kućno vaspitanje. Ja udahnem i izbrojim do šesnes’ hiljada i opet lepo ponovim da nemam problem da čekam, ali ako se ispoštuje red. Opet ona meni da ja nemam kućno vaspitanje i mlada sam, mogu da čekam i da imam više strpljenja.

E sad, meni na to mladasiistrpljenje, pritisak roknuo na 800, ali pozicija u kojoj smo bile mi nije dozvoljavala da se izbečim, jer je u poziciji da me fizički povredi i nanese bol. Tako da odćutah, ali u sebi sam je psovala i sve to što sam mlada i nevaspitana i kud joj ne pokazah šta je nevaspitano, i kakve bre veze ima što sam ja mlada, ako sam mlada ne znači da sam budala i da neću bre da me tretiraju kao budalu….

Na kontoroli je sve super.

I jesam nevaspitana. Za ovu zemlju očigledno jesam. Time što sam vaspitana.

Eto tako

 

Nagrađujem

Dobila sam nagradu. Od Čarobne. Ona je pre toga dobila dve nagrade. Nagrada glasi ovako: „Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacionalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Dobila sam i problem. Nije da sam nezahvalna, ali dobitinik ove nagrade ima pravo i obavezu da nagradi pet blogera za koje misli da je zaslužuju i da ih preporuči.

I odatle idu. I odatle idu ti problemi. Nisam sigurna da sam kompetenta da ja sad tu delim neke nagrade. Mada samim tim što sam dobila istu, treba da me čini kompetentnom. Zavrtela sam se. Drugi problem je što mislim da “nagrade“ koje ja želim da podelim, su već podeljene, pa ćemo tako da se vrtimo u krug do besvesti. Al’ šta je tu je. Idemo.

O ovim ljudima sam ja već puno puta pisala, al’ šta da radim kad su oni meni aristokratija ovde, i zaslužuju da ih stalno pominjem.

Pa evo:

Mahlat. Svi je znamo, zamo kako i šta piše, znamo je koliko je dobra, ma gde dobra, ne postoji adekvatna reč da opiše njenu fenomenalnost. Toliko je dobra da je svi karakterišemo kao “van svake kategorije“. Al’ jeste. Ona je kraljica srpskog bloga i to jednostavno jeste tako. On je neko na koga se ja ugledam, što po pisanju, što kao ljudsko biće, i ta žena jednostavno ima bezbroj kvaliteta, koje nam svakog dana predstavlja na hiljaduijedan način. Hvala joj što postoji. Ako postoji neko ko nije čitao Mahlat, POD HITNO to da ispravi!

Suske. Ona je pesnik. Ona je borac. Jedno od retkih ljudskih bića preostalih na ovom svetu koju nepravda boli, i protiv koje se iste bori na načine na koje nikad neće da ugrozi “identitet i suvereni integritet“ njenog bića. Tako i piše. Neko je rekao negde u nekom komentaru “Kad porastem, ‘oću da budem Suske“. Ja kad porastem, ako budem i pola od toga, biću veoma zadovoljna sobom

Zelena je moj drug. Drugarčina. Zajebant. Retko kad sretnete ljude, koje u stvari ne sretnete, a razumete ih. I možete da im kažete najveće tajne svoje duše jer ste u njihovim tekstovima prepoznali sličnu ako ne istu meloduju vaše duše. Meni je to Zelena.

Deda je još jedan moj drug. Njega sam bezbroj puta hvalila, imam i čitav post posvećen zahvaljivanju Dedi. On je samo svoj. Njegov blog je utočište posvećeno smehu, ljubavi i razbribrizi. A sam Deda je jedno fenomenalno ljudsko biće, koje ako imate privilegiju da poznajete, vi ste jako srećan i bogat čovek. Ja sam srećan i bogat čovek jer poznajem Dedu i njegovu porodicu. I to mnogo neki fin narod, nemate pojma.

…Za kraj sam rešila da preporučim jedan blog, koji sam skoro otkrila. Nije mi drugar kao ostali, ali je Prijatelj, i nadam se da će postati moj prijatelj. Sviđa mi se kako piše, volim ljude koji prostim rečima mogu da opišu sebe, svoj život i iskustva koje stiču. Pa ‘ajd da mu dam nagradu, da ga postaknem da piše još više i više!

Eto, to je moj skroman doprinos. Svi koji dele nagrade se izvinjavaju i pate što ne mogu da preporuče još. I ja imam isti problem. Pisala ja i ranije o ljudima koje volim i koje čitam, bez kojih mi dan ne počinje.. Oni su svi divni i meni je drago da ih poznajem.

‘Ajd u zdravlje

 

Hejtujem, volim, dižem iz mrtvih…

Za početak odma’ da kažem da sam koncept ukrala od Džejn. Mi se sviđa, a i godinama sam nosila svoju listu ljudi koje najviše mrzim sa sobom i dopunjavala je.

A) Lista ljudi koje mrzim (reč “mrzim“ shvatite uslovno 😉 )

1. Emil Dirkem – sociolog, mislilac, mnogo je o svemu on mislio, istraživao, čačkao muvao i onda o tome PISAO. Pisao eseje, tomove i studije. Onda sve to treba neko da uči. Njegova studija o samoubistvu mi je oduzela nedelju dana života.
2. Eros Ramazzotti – tako mi je gadan, ljigav, glas i muziku mu ne podnosim, i kad ga vidim imam želju malo fizički da ga povredim.
3. B.C. – “ne javna ličnost“, tip iz Bora, jedno gadno, ničim izazvano arogantno, nevaspitano i bezobrazno đubre. Hejtujem ga iz potaje već doobrih 10 godina.
4. Tom Jones i Tom Cruise, dele mesto jer potpuno iste reakcije izazivaju u meni. Kad ih vidim odma’ dobijem želju da ih opaučim u pomijaru i razbijem sve bele, savršene zube, a zatim da im nabijem flašu u dupe. Eto tako.
5. Paolo Koeljo –pisala već o njemu: wannabe mudroser koji piše jeftine knjige za samopomoć.

B) Ljudi kojima se divim do imbecilnosti i volela bih da ih upoznam a živi su i zdravi

1. Lars Von Trier – zato što je napravio par meni najgenijalnijih filmova koji u meni stvaraju najčudniji spektar emocija i volela bih da čačkam po njegovom mozgu da vidim odakle to ide.
2. Tori Amos – zato što je fascinantna gospoja predivnog glasa, izuzetan umetnik i sedela bih pored nje dok svira svoje klavire i jednostavno se topila od sreće
3. Nick Cave – zato što mi najbolji živi pesnik i storryteller koji postoji u ovom trenutku na planeti Zemlji.
4. David Bowie, zato što je kralj, car, gospodin, frajer i tata na svu decu. Tačka.
5. Johnny Depp – zato što je fenomenalan glumac, bira super uloge i ima sposobnost da bude najharizmatičniji čovek koga žele da poseduju sve žene koje znam i ne znam, a i dobar deo muškaraca.

C) Ljude koje bi vaskrsla da se družim malo sa njima

1. Frenk Herbert – SF pisac koji je napisao savršenstvo od sage “Peščana planeta“. Zamišljam nas kako sedimo u nekoj njegovoj radnoj sobi, okruženi knjigama, pijemo neko vino, a on mi priča kako je sve to nastalo i nikako se ne bih iznenadila kada bi mi rekao da je stvarno bio “tamo“.
2. Bukowski. Zato što je Bukowski. U svim fazama. U onim ranijm, da pijemo i da se bijemo, i pred smrt, kada je postao najmudriji drkadžija. Podnela bih i njegovih devet mačaka.
3. Mihail Bulgakov, da mu stisnem ruku, kažem hvala i da mi potvrdi da je stvarno sreo Volanda
4. Layne Staley, čovek koji je na hiljadu načina umeo da otpeva “yeaah“, da opet zapeva u jednom od omiljenih bendova i da ih slušam live dok mi ne dosadi, ako je to ikako moguće
5. Aleksandar S. Nil – zato što je, po meni, kreirao najbolji model vaspitavanja i podučavanja dece, do sada i svašta bih imala da pričam sa njim

D) Lista mesta za kojima mi srce pati

1. Island, nemam pojma baš zašto, ali kontam da bih se tamo osećala kao kod kuće. Sve ono malo što znam o toj zemlji vrišti ka meni “ Ivanaaaa dooooooooođiiiiii“
2. Škotska, tačnije Loh Nes, jer Nesi postoji, i čeka mene da se ispričamo i izigramo, i ja neću nikom da kažem da sam je videla, ali moram da je vidim!
3. Tuvalu – ostrvce u Polineziji, sa jedva 12.000 stanovnika, nemaju ništa, al’ mnogo im lepo i toplo
4. Santander, Španija, zato što mi je tamo sestra, a nisam je videla 9 meseci i mnogo mi nedostaje!!!!
5. Univerzum. Hoću u svemir da budem svemirski putnik i da krstarim galaksijama. Hoooooćuuuuu!

E) Najbolji izumi čovečanstva, po meni:

1. Veš mašina
2. Mašina za sudove
3. Tamponi
4. Internet
5. kapi za nos

 

Gospode, kako mrzim realnost!!

Tačno sam znala da treba onaj presek lepog da napravim pre prvog, pre nego što krenem opet među ljude i realnost, da je to neverovatno.

Samo dva dana sam u situaciji da se bakćem sa ljudima, i evo za dva dana sam imala 300 frustracija i 800 nervnih slomova.

Ja bre, ne treba da živim među ljudima. Za dva dana se moja situacija promenila 10 puta. Kraj i konačno rešenje ne vidim, a ne verujem da je vidi ni onaj ko treba to da zna. I ne mislim da to radi iz zlobe ili neke ogromne nesposobnosti, već je viša sila u pitanju (čitaj država Srbija).

Ja kad sam krenula u tu zavrzlamu, majkemi sam mislila da će status da mi se promeni na bolje, da će finansijska situacija da mi se poboljša, da ću napokon uspeti da se odselim iz kuće mojih divnih roditelja, eto napravila sam bila neki dvomesečni finansijski plan, da počnem. Ali Đoka! Nema, pa nema! Ne može. Ne daju ti. Ne daju mi!

I onda u svom tom ludilu, daju ti zadatak. Ja se polomim da taj zadatak uradim kako treba. Potrošim pare koje nemam da bi se to odradilo profi. Zadatak je, naravno, od danas do sutra. Odma’. Ali sutra više niko to ne spominje, a ja ostanem kao magare. Lepo se gledam u ogledalo, a magareće uši mi rastu iz glave i piše mi iznad glave SUCKER!

I neću bre tako!

I naravno, čim se istresiram tako, odma’ krenu mi one moje zdravstvene zajebancije. I treba da idem kod lekara. Za to mi treba knjižica. Knjižica treba da bude overena. Za overenu knjižicu mi treba neki anexmanexinterkontinetal, koji ne može da postoji dok se moja situacija ne reši, a kad će da se reši, niko živ ne zna.

A onda neko od genijalnih primeraka na ovoj planeti reši da mi sam ispravi overu na knjižici. Ja se “zazebeknuh“. Sa rečenicom “valjda će ti prime ovako“.

I onda ja sa takvom valjdaprimujućom knjižicom se zaputim da se zakažem kod lekara, sve sa pred anexmanexnim ugovorom da objasnim tu celu zavrzlamu. I uspela sam da je objasnim. Prva šalterska službenica koja me nije iznervirala, već razumela da na ovoj planeti, pogotovu u ovom cirkusu od države, postoje svakavi primerci koji se zovu ljudi.

Gospode kako mrzim realnost u ovoj zemlji!!

 

Thanx for the memories

Ove 2010 godine pravim presek ovde. Pre sutrašnjeg dana, pre prvog septmebra, pre posla, obaveza, neizvesnosti i ostalih čuda koje dolaze.

2009 je bila teško sranje. Jedva sam je preživela. I bez ikakvog optimizma sam ušla u ovu. I počela je loše. Katastrofalno loše. Januar je bio mali pakao za našu porodicu.

Kroz februar smo se provlačili beživotno.

U martu je stigao posao.

U aprilu sam se izlečila od tuge.

U maju je je stigao još jedan posao, gomila novih ljudi, ogroman umor i jedno od boljih zezanja u mom životu. To je trajalo do kraja juna. Naučila sam tako mnogo o svemu i svačemu i opet zavolela sebe. I zahvalna sam mnogim ljudima zbog toga.

A od jula sam ponovo naučila da uživam, da budem impulsivna, da lanzam, da se zezam, da prihvatam sve što mi život pruža, da odlučujem u sekundi i da uživam u svakoj sekundi ovog predivnog leta.

Dobila sam nove ljude u mom životu, nove prijatelje. Neke stare sam naučila da gledam drugačije i da ih volim baš takve kakve jesu. Neke sam izgubila i bila malo tužna zbog toga, ali naučila da prihvatam stvari kakve jesu i da ne pizdim previše zbog stvari koje ne mogu da promenim.

Naučila sam da ćutim i da uživam u ćutnji. Shvatila sam da, ma koliko god se trudila, ne mogu da se zainteresujem šta drugi ljudi rade sa svojim životima. Isto tako, da me bude baš briga šta oni misle da ja radim sa svojim.

I bilo mi je tako lepo! Oh kako mi je bilo lepo. I svesna sam da ne može tako da traje zauvek. Znam da jedan takav predivan period mora neminovno da se završi. Da je prevelika koncentracija sreće na jednom mestu. I da ne smem da silim da se nastavi. Da moram da pustim. I da uživam u uspomeni na taj predivan period u svom životu. Da ne pokušavam da nastavim jer ću time samo da obezvredim uspomenu na to.

I tako…temperatura je drastično pala, počinju kiše i vetar, nema više mog predivnog sunca. Od sutra počinju obaveze i sve je to okej.

Ja se samo zahvaljujem univerzumu za uspomene koje imam ovog leta. Samo to.

 

Kol’ko dugo nisam pisala, zaboravila sam da smislim naslov (Ima dobre muzike)

Čudno je kad naučiš da ćutiš. Stvarno mi dobro ide. Zaprepastila sam samu sebe. Nemam više potrebu da svima kažem SVE. Dobro biram. Tako da mi to malo otežava pisanje na blogu.

A i nije samo to. Bukvalno nemam vremena. Malo sam regresirala. U stvari ne znam koja je ovo faza mog života. Možda treba malo da obnovim razvojnu psihologiju.

Na godišnjem sam. Još malo. Ali kao da sam na raspustu. Maksimalno ga koristim i nemam nameru da stanem. Putujem, ludujem, zezam se, izlazim, vraćam se u ranim jutarnjim časovima, veselim se, družim se. Pomeram svoje granice impulsivnosti. I što je najlepše, uživam u svakom trenutku.

Pomenula sam u nekom od prošlih postova da sam toliko dugo bila tužna da sam zaboravila kako je dobro osećati se dobro. Ja sam dobro. Srećna sam, zaista. Nije mi život odjednom postao, savršen, daleko od toga.

Evo baš pre neki dan sam imala neki privatni haos, nešto što me povredilo i isteralo iz takta, ali ja nisam reagovala na to kako bi obično. Dopustila sam da prođe kroz mene, da ga izanaliziram, da objektivno sagledam svoju ulogu u tome, razmotrim svoju i tuđu krivicu, da shvatim da ništa ne mogu da uradim povodom toga, i da nema svrhe da depresiram oko toga, život će već da odradi svoje, svojim tokom. I šta god bude, biće okej.

I trudim se, kroz svu zabavu, da reorganizujem svoj život. Pokušavam da promenim zaposlenje i stambeno pitanje. ‘Oću da se “relociram“. Negde gde ću imati mnogo više mogućnosti i izbora. I tako sam malo jurila i tražila i kao našla nešto. Ali to nije ispalo kako sam ja zamišljala. Ne može tako. Pa sam malo bila tužna i uplašila sam se da ću ceo život da živim u Boru, sa mamom i tatom, u narandžastoj sobici. Ali neće biti tako, ne odustajem. Imam još hiljadu opcija i probaću nešto, i uspeću u tome. Jer sam ja Ivana, i ja sam neuništiva i ja mogu sve.

I bila je Gitarijada. I svirala su Bjesovi. Bjesovi su jedan od retkih bendova sa našeg govornog područja koje ja slušam. Fenomenalni su mi, i odavno sam zaljubljena u njihovu muziku. I nikada nisam uspela da ih čujem uživo. Nekako, kad god su oni svirali u Bg-u, dok sam ja živela tamo, ja sam bila u Boru, ili nisam imala para, ili tako neka glupost. Sad skoro, kad su svirali u Negotinu, ja sam morala da radim i nisam mogla da odem.
Kada sam čula da nastupaju na Gitarijadi, čvrsto sam rešila da ih ne propustim. U to vreme mi se palo neko putovanje u Beograd. Uspela sam da sve reorganizujem i obavim oba.

I eto mene na Bjesovima! Sa finim društvom, razveseljeni od alkohola, čekamo do 4 sata ujutru, trpimo Đorđa Davida da bismo čuli Bjesove. I na neki način to je bilo super, jer su ostali oni koji iskreno vole Bjesove.

I šta da vam kažem? Ne da me nisu razočarali, nego su mi samo zacrtali da više nikada ni jedan njihov koncert ne propustim, jer sam mnogo do sada već propustila. Evo, i sad se ježim kad se setim. Već sviće, Marinko urla Sve će se doznati, ja skačem, i pevam i šizim, okrenem se, vidim moje prijatelje kako to isto rade, i srećna sam.

I to je to.

A vi slušajte malo muziku. Dobra je. Ja idem da iskoristim i današnji dan

 

Spisateljska blokada i još nešto malo

Imala sam je po prvi put u životu pre neki dan. Udala mi se drugarica. Prva u životu koju sam upoznala. Kupila sam poklon koji mora da udara na sentimentalnost, jer mi finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da joj opremim stan.

Znači poklon ima sentimentalnu vrednost, ja napišem ubistvenu posvetu i to je to. Ma nikako. Dan pred svadbu me uhvati panika. Znam šta hoću da kažem i kažem, al’ ne ide! Reči ne izlaze, a ako izađu ne izgledaju dobro. Uopšte. Dala mojoj miloj majci i mom najvećem i najboljem kritičaru da pročita. Samo složila facu i rekla “Možeš ti to i bolje“.

Tu me tek uhvatila panika. A onda sam sela da jedem, pa buljila i tv, pa legla da spavam, pa se probudila, pa čitala neke moje omiljene ljude za inspiraciju. Jok. Neće. Uveče već pred krajnji rok, nema više gde, ja sedoh i ispisah to. Kako je tako je. Nema nazad. Dala majci, njoj zasuzile oči. Dobro je. Zadovoljnija bih bila da je bilo malo više suza, ali šta je tu je.

Svadba k’o svadba. Mala, fina pristojna. Kad god pogledah mladu, men’ se nešto stegne oko srca i sve bih da poplakujem. Ne znam šta mi je. I tako smo se posle nešto veselili. Lepo bilo.

I tako, sve je u poslednje vreme nešto lepo. Pokušavam da zanemarim činjenicu da su mi većina drugarica udate, imaju decu ili su u stogodišnjim vezama. Više mi ne iziskuje napor da budem uvek ona “bezparna“ u društvu. I uopšte više ne pizdim što gde god nogom kročim, kog god da upoznam, ima “nekog“ za mene. (Digresija, tako me pre nekog vremena, u’vatila neka baba tetka, a što nemaš momka, što se ne udaš, a što se ne udaš, što se ne udaš – ja joj odgovori – ZATO ŠTO ME NIKO NIJE PITAO!, pa joj bilo neprijatno, pa me nije smarala više)

I našla sam novu zanimaciju. Učim da ćutim. Učim kako da ne izgovorim svaku misao u glavi koju imam. Učim i da me baš briga za ljude i šta oni misle. Počela sam da ne primećujem ljudske face, mislim onih meni nebitnih ljudi. Ma uopšte ih ne vidim.

I mnogo manje pizdim. Ma dobro sam.

 

Kad izgubiš sebe…

Ne znam kako da vas uvedem u priču. Čitam marouk, pa mi srce stane. Jer je strašno, tužno, teško, preteško, al’ razumem. I to sam joj rekla, i rekla sam joj da ću napisati post o tome, ona je rekla da treba, treba se stalno pričati o tome.

O čemu – o nasilju u porodici. I tu ne mislim isključivo na fizičko nasilje, već kako do toga dođe. Kako se čovek nađe jednog dana u bespomoćnoj, nezamislivoj situaciji iz koje ne zna kako da se iskobelja.

To se dešava mnogo više nego što mi mislimo. Ne bira obrazovanje, inteligenciju, starosno doba. Ima ga svuda. I, nažalost, imam gomilu primera iz bližeg i daljeg okruženja.

Ali ja ne mogu da ispričam njihove priče, nije na meni. Mogu da ispričam moju, koja nije tako strašna i užasna, ali je mogla da bude. Upravo to, objašnjavanje kako do toga dođe. Jer, kad je neko meni veoma drag i blizak, bio u toj situaciji, i kada mu je trebalo čupanje, ja sam ispričala svoju priču. Da objasnim, da nije sama u toj situaciji, da se to dešava, i da je ne treba biti sramota. Jer stid, jeste jedno od primarnih osećanja.

Počelo je, kao i sve što počinje, bezazleno i uzbudljivo. Ja mlada i lepa, on stariji, “iskusniji“, veoma mi se dopadao. I privukla sam mu pažnju, što je mom prevelikom egu jako godilo. Cimao se oko mene, trudio, posvećivao mi pažnju. Uživala sam.

Kao i svaka druga veza koja počinje, sve je bilo savršeno prvih mesec dana, dok ljudi osećaju uzbuđenje novog, upoznavanja. Bila sam zadovoljna.

A onda se desila tako neka glupa situacija, gde je on meni nešto prebacio i napravio mi scenicu (ne scenu, to je došlo kasnije). Moja prva reakcija je bila bes i odma’ sam rešila da to raščistim, da postavim granice, da to tako kod mene ne može. To se pretvorilo u neku čudnu svađu/raspravu, gde nismo ništa rešili, ali je kao sve okej, ali ništa nije okej. Sve u fazonu “oprostio sam ti zbog toga“, iako nije imalo meni šta da se oprašta.

Sledeće je bilo zbog alkohola. Ja kad pijem, ja se nenormalno ponašam i muvam njegove drugare, i kako to ja mogu njega da ne poštujem. To je već bila svađa. Iz koje opet ništa nismo rešili. Samo sam se nekako osetila kao magare. Ali sam prestala da pijem, kada sam sa njim.

A onda, mic po mic, skoro da ne primetiš, smo prešli u teror. Ja sam tada taman pošla na fakultet. Kada sam bila u Beogradu, bila sam non-stop na telefonu – sad’ sam piškila, sad’ sam kakila. Ako mi se ne daj Bože, negde ispraznila baterija, trčala sam kući da što pre punim telefon, jer kako ja zaboga mogu da budem nedostupna?! Ako se ne javim, jer sam u čitaonici, učim, to je skandal, jer “koji još student uči u čitaonici?!“

A onda je došlo leto, i ja sam se vratila da budem sa njim. Tada je krenulo ukidanje prijatelja i kontakta sa mojim svetom. To je bilo za njega veoma lako, pošto uglavnom imam muške prijatelje. Patologija od ljubomore je tu bila na vrhuncu. Provela sam sate, ma kakve sate, DANE, u besmislenim svađanjima i dranjima, objašnjavajući da neće mene svi moji drugari da jebu, već da hoće samo da se druže sa mnom. Logika i argumenti ne postoje u tim raspravama. To su iscrpljujuće, besmislene svađe, gde se samo vrtiš u krug i kad se završi uopšte nisi siguran šta se desilo, ali imaš osećaj da si teška budala. A ne želiš da se požališ, jer stid već počinje da te obuzima. Sramota te je, jer znaš da dopuštaš nešto što nikako ne bi smela, i nećeš da se požališ, jer znaš šta će ti svi tvoji normalni ljudi rekli. I stalno nalaziš neka opravdanja za njega, samo još ovo da prođe i biće sve okej.

Neće. Onda je nastala potpuna izolacija. Prešla sam da živim kod njega i njegovih. Obrazac ponašanja mi je odmah bio jasan. Brat i otac isti. Potpuno isto se ponašaju prema svojim ženama. Njegova majka, divna, namučena žena, koja mi, dok pijemo kafu ujutru, priča kako me mnogo voli, ali da bežim odatle.

Život mi se sveo na sedenje u četiri zida, učenje za ispite dok sam ih imala, gledanja brdo filmova i jedenja čipsova i ostale nezdrave hrane. Time me je držao tamo. Znao je da obožavam filmove, donosio mi je gomilu svakog dana, gojio me da budem neprivlačna sebi i drugima, a da bi istovremeno mogao da mi prebacuje (nisam paranoična, oni su majstori manipulacije). I svađe, konstantne besmislene svađe oko svega i svačega. Nijedno moje mišljenje ili stav nije bilo ispravno. Ništa što ja radim ne valja. Na kraju, da bi izbegla to maltretiranje od bolesnih svađa, prestala sam i da imam bilo kakvo mišljenje. Postala sam zombi.

Moja majka, koja je primetila da tu debelo nešto nije u redu, je postala glavni neprijatelj. Osetio je da ga je pročitala, pa je sveo naše susrete na minimum. Uglavnom je bio tu kada sam se viđala sa njom, da slučajno ne kažem nešto, da se ne požalim. A i ne bih. Do tada me je već bilo isuviše sramota od onoga šta sam postala.

A onda su ponovo počela predavanja, a ja sam uhvatila sebe kako mi kolege u menzi ćute kad mi zvoni telefon. Oni su provalili šta se dešava. Bilo me je mnogo sramota. Svaki vikend, sam naravno išla “kući“. A onda se jedne noći desila scena, koja je napravila pukotinu zahvaljujući kojoj sam smogla snage da se otkačim od te situacije.

Nije mu se dopalo kako sam legla da spavam, tj okrenula sam se na stranu koja mi odgovara i rekla laku noć. Kako sam ja to smela da uradim, on neće da ga njegova žena ne poljubi pred spavanje. To se pretvorilo u svađu duboko u noć. Pa u moju rešenost da odem, samo u gaćama kući, pa njegovo jurenje mene. Tu noć me je prvi put fizički povredio. A to sam uvek sebi govorila da nikad neću da trpim. Nikad! Ali sam opet ostala tu noć i prespavala. I sledeću.

Ali dok sam bila u Beogradu posle, nešto u meni se prelomilo. Imala sam neki problem, zdravstveni i jako sam se zabrinula. Naravno, mu nisam ništa rekla o tome. Ali me je zvao dok sam se vraćala od lekara, i čuo je da sam u tramvaju. Pa sam mu rekla gde sam i zašto sam tamo bila. Ma koliko da su poremećeni skotovi, mislila sam da će mu bar prva reakcija biti da se zabrine za mene. Ne. Prva reakcija je bilo dranje. I još dranja. Ne pitajte me zbog čega. Nemam pojma. Uhvatila sam sebe kako se pravdam. Pa sam primetila poglede po tramvaju. Pa me je bilo sramota. A onda mi je puklo. I terala sam ga u pizdu lepu materinu. I ugasila telefon.

Kada sam ga, kasnije te večeri upalila, imala sam tonu poruka i propuštenih poziva. Neke su pretile, neke su molile. Na jednu sam se sažalila i pozvala. A onda je on opet krenuo da se dere. Doviđenja! Ma ne želim više to. Znam, da sam bila u Boru tada, ne bih imala snage da učinim to. Daljina mi je olakšala.

Ne završava se to tako lako. Telefonski teror je trajao još neko vreme. Bes i pretnje, pa plakanje i cmizdrenje, pa opet bes, pa pokušavanje da me reprogramira opet, pa na kraju se sve to svelo samo na cmizdrenje.

I šta? Ništa! To su jedne obične pizde! Pičke i pičketine. Patologije i kompleksaši koji mogu da postoje samo ako oslabe nekog i kontrolišu. I nikad neće biti zadovoljni. I nikad neće shvatiti da se nenormalno ponašaju. Nikad.

I dan danas, on meni nije “oprostio“. Kada sam ga napokon ostavila, po gradu je pričao da je moja mama kriva za to. Da me je ona nagovorila. Isprala mi mozak, šta li? Kada me sretne, pređe na drugu stranu ulice. Majke mi. Tolika sam kučka ispala prema njemu.

I eto… to je moja priča. Nije strašna kao neke, ali je šablonska. Tako se to dešava. I može svima da se desi. I svi se oni ponašaju na isti kalup. Svi do jednog.

I zato, ako ovo neko pročita, ko se nalazi u sličnoj situaciji…zajebi stid i sramotu što gaziš sebe. Jedina tvoja greška je što ne kažeš nikome. Sve ostalo je samo život i dešava se. I rešava se. Samo treba nekom da kažeš i da dopustiš da ti neko pomogne. A pomoći će mnogi. I svi oni od kojih si bila odvojena, razumeće, oprostiće i dočekaće te raširenih ruku.