April. Juče je stigao. Tako lep dan. Ceo dan lepo vreme, jurimo tamo – ‘vamo, družimo se, svirka ispred studentskog, kafana… Toliko je bio okej dan, da sam trebala ranije da ukapiram da će se desiti neko sranje,
Ne mogu puno da objašnjavam. Boli me. Tužna sam. Niko nije umro, to je najbitnije.
Izgubila sam dva prijatelja juče. Jedan još uvek misli da smo prijatelji, samo da se više ne čujemo… Drugi je propatio od one boljke, u kojoj je oterao sve ljude kojima je iskreno stalo do njega, a raduje se onima…..koji su mu napravili neko veliko sranje…
Pa sam malo plakala
U kafani smo slavili drugarev rođendan i Brankin odlazak, dobila je posao u drugom gradu. Dogovorile smo se da ostanemo dok nas ne isteraju iz kafane, da pravimo veče kakve samo ona i ja umemo. Nedostajaće mi.
Pa sam opet malo plakala
Onda je lepša polovina odlučila da mu ništa ne odgovara. Pa je otišao kući. Nije se javio. Pa mi je spuštao slušalicu kada sam ga zvala.
Pa sam popizdela
Onda se desilo nešto zbog čega sam se osetila strašno poniženo. I glupo. Pa sam prsla i mnogo plakala.
I otišla kući.
Možda ja jednostavno nisam za ljude. Za socijalne kontakte. Isuviše me sve to pogađa. Zato što uletim celim srcem u svaki odnos. Dam celu sebe. I onda se raspadnem kada izgubim ljude. Raznešena sam. Ne mogu da se pokupim. Bezbednije je ovde, virtuelni svet. Imati prijatelje koji te ne mogu povrediti.
…a i ovo sa lepšom polovinom, osećam kako krcka i lomi se…ali nisam sigurna da imam snage više to da držim…
Juče me uhvatilo ono moje. Onaj F. Ona depresija. Ma nije to depresija. To je gore od toga. To je ogromna crna rupa. Pojavi se niodkuda, nenajavljeno i bez razloga. I počne da me guta. Jede i žvaće.
Teško je objasniti ljudima crnu rupu. To ništavilo koje te obuhvati. Pogotovu zato što ljudi traže razloge – ‘’Pa šta ti se desilo?’’. NIŠTA! I to je još gore. Ni jedan razlog ne mora biti za tu neopisivu tugu i očaj koji se jave. Najviše mrzim crnu rupu, kada se javi kada mi je okej i kada sam srećna. Kada nemam problema u životu. Pa mi se onda javi osećaj krivice, odakle meni pravo da se osećam kao govno, kada ljudi imaju prave probleme u životu? I onda se osećam još gore.
Dugo sam tražila reči da objasnim ‘’to’’ osećanje. I nikada ih nisam našla. Onda sam tražila tuđe, tražila simboliku i znake u knjigama. Nisam ih našla. U filmovima, muzici. Opet ne. Najpribližnije što opisuje to osećanje našla sam u jednoj muzičkoj numeri. U akustičnoj verziji. Ovoj:
Juče nisam imala vremena da se pozabavim mojojm crnom rupom. Imala sam isuviše obaveza. Uz neke od tih obaveza i dosta razočarenja. Primorana sam da uradim nešto manje od mog maksimuma. I to me čini, da se osećam, baš, baš ljigavo. Na ulici sam srela staru poznanicu, koja se sva zbunila, i pitala me od kada imam bebu, tj u kom sam mesecu. Lepo sam joj odgovorila:
– Jedi bre govna, nisam trudna, nego debela
Posle smo slavili rođendan moje drugarice. Lepša polovina mi je udelila nadimak – Praslin.
U međuvremenu ugovarala neku obavezu, na koju sam pristala, a sada me stra’ kako ću to izvesti i da li sam sposobna za to.
Crna rupa je na proslavi popustila. Razveselila sam se. Ali čvrsto sam rešila da današnji dan pauziram. Da se revitalizujem i energetski restauriram. Zovem lepšu polovinu da prespava kod mene, da se probudimo zajedno. Kažem baki da ugovori sa nekim članom mnogobrojne nam naše familije da obavi jutranje pazarenje umesto mene. Stižem kući. Stavljam telefon na vibraciju, naređujem lepšoj polovini da uradi isto. Spavamo. Zagrljeni.
8:45 ujutru. Telefon toliko vibrira da me budi. Zove otac lepše polovine da ga pita neku glupost. Pokušavam da zaspim. Ne ide. Pobesnim malo. Odem da pijem lek, baka me dočeka spiskom za kupovinu. Nije ugovorila. Bezveze joj bilo. Pobesnim mnogo! Svađam se. Idem u prodavnicu. Vraćam se. Stiže mi radni zadatak mailom za onu obavezu. Molim lepšu polovinu da mi pomogne oko nekog kreativnog dela. Pristaje, samo da odigra još koju rundu Counter Strik-a. To traje. Ja čekam. U jednom trenutku, on se seti da mora biti na jednoj drugoj obavezi za 10 minuta. Ne može da mi pomogne oko onog. Ja pobesnim. Posvađamo se. On odlazi.
Završavam obavezu, nesigurna u moje sposbnosti i vrednost istog. Pogledam datum i nasmejem se. Izvinim se baki. Zovem lepšu polovinu, izvinjavam se i njemu.
April je. Gore stvari se dešavaju u aprilu. Nisam sujeverna, ali mojoj porodici, meni i menim dragim ljudima se sva sranja dešavaju u aprilu. Na to mi je mama skrenula pažnju, kada se stavi na papir, poprilično se uplašim kada dođe april. Zato čuvajte se, meni dragi ljudi. April je.
Ako budem dobra i neprimetna, možda će me ove godine, kao i prošle, april zaboraviti. Kad već crne rupe neće.
1. Džigericu – jednostavno je ne volim. Ima grozan ukus, odvratno mi smrdi i moj želudac neće da se složi sa njom. Kada god hoću da budem hrabra i pojedem je, moj stomak je kao izbacivač u nekom exkluzivnom klubu – odma’ ide napolje.
2. Kada me ljudi prave majmunom – a ja to vidim, taj neko vidi da ja to vidim, a nastavi to da radi. Tada obično postajem veoma bezobrazna i koristim razne neprijatne reči i izraze, pa onda ja ispadnem još gora.
3. Ljude koje mrze – nikada mi neće biti jasno otkud tolika mržnja. I to se obično mrze besmislene stvari, stvari koje ne razumemo i koje su različite od nas. Kada će ljudi shvatiti da je mržnja uzaludno trošenje energije i da mržnja samo rađa još mržnje?
4. nebo-plavu boju – jebi ga, ne volim je.
5. licemerje – u svakom obliku. Prosto me izluđuje i odma’ oću da se svađam i bijem i isterujem neku pravdu
6. instituciju (bilo koje) crkve – ne treba meni posrednik između mene i Boga. Ne treba mi gomila licemera koja želi da se osećam loše zbog svakog ljudskog poriva.
7. kišobrane – mogu i kapuljaču da stavim, efekat je isti, ja ionako, ovako smotana gazim u bare. A noge su valjda najbitnije da se ne nakvase? Ne volim kišobrane zato što kišobrane nose ljudi. A oni ne vode računa da li će da ti isteraju oko, nakvase te još više ili te izguraju sa trotoara svojim najširim kišobranom
8. Borske lekare – velika većina su diletanti kojima treba doživotno zabraniti da se brane medicinom. Pre neki dan rekoše mojoj prijateljici da drži svoju jednomesečnu bebu na dijeti, jer joj se sin ugojio čitavih 300 grama više od proseka
9. Šalterske službenike/ce – ljudi koji mogu da me nateraju da urlam od besa i bespomoćnosti i da ih izvlačim iz one rupe za gušu
10. Matematiku – ne znam je, nije mi jasna i ne volim je.Tačka.
11. Paola Koelja i Milorada Pavića – wannabe mudroseri koji prodaju jeftine knjige za samopomoć naivnim ljudima
12. Ljude kojima je zanimanje “stilista“ – koje je, bre, to zanimanje?! Jel’ se ide u školu za to?! Jel’ im ide staž? Imaju penziono, zdravstveno?
13. Svakog tipa koji mi se obrati sa maco ili šećeru – odmah hoću da ga ujedem za nogu!
14. Da idem u prodavnicu – mrzi me.
15. One koje ne znaju razliku između jer i jel – pa majku mu, kako ne naučiste za sve ove godine?! Nije teško
16. Sneg – mokar je, hladan i beo. Ne volim zimu i ne volim da mi je hladno
17. Mesec april – ružne stvari se dešavaju tada meni, mojoj porodici i ljudima koje volim
18. Mačke – mnogo su mi prepredene i koristoljubive. Jednostavno ih ne volim. Kerovi su mi bolji
19. “Ljigavo“ rukovanje – stisni, bre, ruku muški. Pogotovu ako si muško!
20. Vermut, likere i ostala sladunjava pića – čemu to?
21. Klince koje veruju u globalnu zaveru od strane jevreja – odakle li skupljaju te gluposti? Jedan mi je navodio članove senata koji su jevreji, veze njihovih prezimena sa bogotstvom i vlasnike bogatih kompanija. Što ne igraju fudbal ili tako nešto?
22. Ljude koje bacaju đubre po ulic uz stav da neko drugi to treba da počisti – uvela bih ja ogromne kazne za to!
23. Da me lažu – reci mi istinu, ma kakva bila, velika sam ja, mogu to da podnesem
24. Da pijem čaj – nije mi ukusan, ma kakav god da je. Ni kada sam bolesna ga ne pijem.
25. Zgrade u kojima nema funkcionalnih prekidača za svetlo – pa moram onako u mraku da opipavam i tražim, sve u strahu da će da me drmne struja
……
Ivanizmi 