RSS

Архиве ознака: Ivana

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 3, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Knjige: Za moju malu i Pet litara krvi

Rešila sam da uvedem novu “temu“ na blogu, pa da vam preporučujem svoje omiljene knjige.

Jesam ja, tu i tamo po blogu, spominjala moje omiljene knjige, ali sada sam se začitala nešto, pa kako stalno čitam omiljene knjige over and over, rekoh kad god čitam neku, da vam je preporučim.

A i čisto da ne ostanete neinformisani o bilo kom delu mog života (evo sad me nešto jajnik zeza 😛 )

Pa da krenemo.

Trenutno čitam dve knjige, što kod mene ništa nije neobično, obično čitam nekoliko knjiga istovremeno, u zavisnosti od žanra, raspoloženja i uvek imam neku totalno light za obroke i ovaj, wc 😀

Prva je “Za moju malu“ Tonija Parsonsa, koju mi je sestra kupila, ja sam je posudila nekome i dobila je nazad posle 3 godine. Nazdravlje. Knjiga mi posebno znači jer ima posvetu “ Cigančetu od Ane. Te quero mi hermana

Photobucket

Za moju malu je prva Parsonsonova knjiga koju sam pročitala i najomiljenija. I ostale su mi dobre, ali ova mi je…nešto najnežnije i najemotivnije što sam pročitala.

Bavi se gubitkom voljene osobe, porodicom, životom i sve u svemu ljubavlju. Ova knjiga i njen pisac imaju fantastičnu sposobnost da životne stvari i tajni prenesu na tako nežan i prost način da i ne primetite kad vam suze krenu. A kreću, veoma često.

Neki kažu da se knjiga graniči sa patetikom, ali ja, ovako prirodno dramatična i patetična, je nisam doživela tako. Meni je knjiga istinita, govori o životu, o borbi sa životom, o borbi sa samim sobom i na kraju krajeva, optimistična je.

Tužna, pretužna na momente, vesela, lepa i govori o nekim pravim vrednostima, koje se u današnjem društvu sve više zaboravljaju.

Da sad ja ne bi tupila više, jer kad god preporučujem nešto, izbegavam da navodim radnju, mislim da je lepši elemenat iznenađenja, navešću vam par citata, odlomaka iz knjige

Mislim da je moguće potrošiti ljubav. Mislim da čovek može svu da je da jednoj osobi. Moguće je voleti toliko snažno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

…Ali nijedan od njih mi nije pravi prijatelj. Krivica nije njihov. Moja je. Nekako sam ih sve pustio da odlutaju. Nisam im uzvraćao telefonske pozive. Odbijao sam pozive na večeru pod bednim izgovorima. Nisam ulagao napor, onaj beskrajan napor koje je potrebno da bi se prijateljstvo održalo u životu….

Lično ne verujem da je moguće ukrasti jedno ljudsko biće od drugog….Ljudi su čudni. Samo iskliznu

Ja sam u dodiru sa mrtvima?

Kakva šala.

Ne mogu da dođem ni u dodir sa živima

… i tako…

Druga knjiga koju želim da vam preporučim je “Pet litara krvi“ Bila Hejza.

Photobucket

Ovo je jedna od onih knjiga koje sasvim čudno ulete u život. Bila sam sa mamom u biblioteci i dok je ona birala knjige, ja sam sasvim slučajno videla ovu i uzela je. Kada sam je pročitala, znala sam da moram da je imam, pa je moja majka, sasvim slučajno, u drugom gradu, na uličnoj tezgi našla i kupila mi je.

Pet litara krvi je “lična i prirodna istorija krvi“. Krajnje neobično delo. O krvi. Ko bi želeo to da čita, pitate se? Verujte mi, delo je jedinstveno.

Bil Hejz je uspeo da na poetičan, šaljiv i ispitivački način napiše esej o sebi, o svojoj porodici, ljudskom rodu i prošlosti sve to vezujući za krv.

Autor ima sopstvene, lične razloge zašto se bavi krvlju, tako da ova knjiga na kraju ispada nežna ljubavna priča, ali na krajnje originalan način.
Saznaćete neverovatne činjenice o krvi, podsetićete se mitova iz detinjstva, zaprepastiti nad nekim sudbinama, par puta dobro opsovati nad ljudskim nesrećama i sve u svemu se raznežiti.

Ovo je jedno od najoriginalnijih dela koje sam ja pročitala i između ostalog predstavlja svedočenje o nepokolebljivoj ljudskoj volji za životom.

Obe ove knjige, toplo preporučujem, pa kad imate vremena….

 
20 коментара

Објављено од стране на април 27, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Večernji Ivanizam

Divljala sam ovaj vikend.

U petak sam izašla u 9 sati iz kuće da prošetam bez dinara (bukvalno) u novčaniku, vratila se u pola 7 sa sve staklastim očima.

Zbunila sam se kao nikad kad uđoh u kafanu čiji sam inventar od otvaranja, a nikog živog ne znam. Osim osoblja dve osobe koje sam znala su, pa bića, o kojima sam pisala ovde u različitim negativnim konotacijam.

Pobegnem na terasu da ispušim cigaru da se smirim i tu već vidim neke ljude koje znam i bude lakše. Jedan od njih, inače pet godina mlađi od mene, mi se požali kako nikog ne zna, i da me tek sad razume kad ja kukam da sam stara. Idi begaj! I ide i bega. Ode za London čovek.

U subotu sam sve to ponovila, samo sa manje staklastim očima, jer sam imala 200 dinara u džepu, pa to kod mene ide obrnuto proporcionalno. I mnogo sam se smejala, te sam zaključila da sam u maničnoj fazi i objašnjavala da ću sutra da kloknem kao izduvani balon.

Nisam pogrešila. Danas sve spavam, džonjam, dremam, ništa mi se ne radi, niti misli. Poplakujem po malo, da me pitaš nemam pojma zašto.

Ćale me ubija Rod Stewartom iz susedne sobe, sve ga čujem, pa mi se poplakuje još više.

Eto to

 
7 коментара

Објављено од стране на новембар 14, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

Nevaspitana sam

Odem ja jutros kod lekara na hiljaditu kontrolu.

Ustanem u 6.

U 6 i 57 se nacrtam ispred dispanzera

Tamo stoji jedna žena i čeka. Dispanzer zaključan.

U 7.04 dolazi sestra i otvara dispanzer.

Žena i ja predajemo knjižicu i sedamo.

Čekamo.

U 7 i 16 minuta dolazi doktor.

Al’ mi ne čekamo kod doktora, nego prvo kod sestre na neke zajebavncije, pa onda tek doktor.

Čekamo.

U 7 i 22 doktor počinje da radi.

Al’ mi ne čekamo kod doktora.

Čekamo.

Dispanzer je pun.

Čekamo.

U 7 i 45 sestra uzima kartone i “počinje da radi“.

Odjednom, tap, ulazi neka žena preko reda.

Ivana šišti, al’ na finjaka. Ulazi za gospojom i izvini se, objasni da postoji red i da ga Ivana čeka već jako dugo. Ova joj kaže “šta bre?“. Sestra ćuti i kaže da joj je samo drago što uskoro neće više tu da radi. Ivana ponovi rečenicu da postoji red, da ga Ivana čeka 45 minuta, da je prva jedna ženica koja očigledno ne ume da se svađa, da sestra zna, da nas je videla jer smo je dočekali. Ona ćuti. Ova što uđe preko reda kaže da neće da izađe sad nikad (?!) i da je ona došla samo nešto privatno da je pita. Ja kažem da ja za to lepo mogla i telefonom da je pita, evo sad ima besplatnih minuta kol’ko ‘oćeš.

Ivana izvojeva pobedu. Žena ne ulazi preko reda. Ova počne da proziva kako treba. Uđe ono ženče, pa ja.

Dok radimo tamo šta treba da radimo, meni će sestra da sam ja nevaspitana. Ja sam nevaspitana?! Jesam, kaže mi. I treba da ponesem kućno vaspitanje. Ja udahnem i izbrojim do šesnes’ hiljada i opet lepo ponovim da nemam problem da čekam, ali ako se ispoštuje red. Opet ona meni da ja nemam kućno vaspitanje i mlada sam, mogu da čekam i da imam više strpljenja.

E sad, meni na to mladasiistrpljenje, pritisak roknuo na 800, ali pozicija u kojoj smo bile mi nije dozvoljavala da se izbečim, jer je u poziciji da me fizički povredi i nanese bol. Tako da odćutah, ali u sebi sam je psovala i sve to što sam mlada i nevaspitana i kud joj ne pokazah šta je nevaspitano, i kakve bre veze ima što sam ja mlada, ako sam mlada ne znači da sam budala i da neću bre da me tretiraju kao budalu….

Na kontoroli je sve super.

I jesam nevaspitana. Za ovu zemlju očigledno jesam. Time što sam vaspitana.

Eto tako

 
19 коментара

Објављено од стране на октобар 27, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Deadline

Nevezani intro: Kako da ne volim engleski: “Deadline“ zvuči tako dramatično, krajnji rok zvuči šabanski.

Početak: Juče, tačno u 0:00, doš’o je taj jebeni krajnji rok. U mojoj glavi. Za cilj koji sam postavila odavno. Cilj je stari, isti, nepromenjiv. Rokovi su se menjali. U jednom trenutku sam postavila ovaj i rekla to je to, ako do tad, to ne obavim, ‘ladno mogu se utepam. Neću se ubijam, to samo zbog dramskog efekta sam rekla.

Nadolazeća depresija povodom neispunjavanja tog roka je krenula pre jedno pet dana. Sve mi se nešto spava i ne izlazi iz kreveta. Juče, oko roka, sam se rasplakala i isplakala oko dve nebulozne stvari:

1. Hendla na violini i violončelu
2. Rečenice: “Jezuiti su me naučili kako da razmišljam i od tada se ne osećam sigurno“

Nisam uspela. Nisam se pomerila sa mesta u kome stojim već jako dugo vremena. Nevinom posmatraču se možda čini drugačije, ja znam bolje. Isto sam ovde, pametnija, mudrija, gluplja, samo se još zakomplikovalo, paaaa recimo sve.

I muka mi je od rečenica kako ima vremena, kako sam mlada, od čekaj, ne znaš ti, polako i tako to. Ja valjda najbolje znam kako i na koji način želim da živim svoj život.

I frustrirana sam što ne mogu da napravim neke kompromise u svom životu, iako sam bolesno ponosna što iste ne pravim.

U stvari, samo sam ljuta, zato što nemam dovoljno muda, što ne mogu da ih skupim da donesem vrlo nepopularnu odluku za koju znam, ma gde znam, UBEĐENA sam da će me učiniti srećnom, ali je nepopularna za one čije odobravanje mi očajnički treba,

I to mi je cilj, do sledećeg roka, sledeće godine, u isto vreme. Da skupim kohones za to,

Eto tako

 
9 коментара

Објављено од стране на септембар 28, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , ,