Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 

Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 

Knjige: Za moju malu i Pet litara krvi

Rešila sam da uvedem novu “temu“ na blogu, pa da vam preporučujem svoje omiljene knjige.

Jesam ja, tu i tamo po blogu, spominjala moje omiljene knjige, ali sada sam se začitala nešto, pa kako stalno čitam omiljene knjige over and over, rekoh kad god čitam neku, da vam je preporučim.

A i čisto da ne ostanete neinformisani o bilo kom delu mog života (evo sad me nešto jajnik zeza 😛 )

Pa da krenemo.

Trenutno čitam dve knjige, što kod mene ništa nije neobično, obično čitam nekoliko knjiga istovremeno, u zavisnosti od žanra, raspoloženja i uvek imam neku totalno light za obroke i ovaj, wc 😀

Prva je “Za moju malu“ Tonija Parsonsa, koju mi je sestra kupila, ja sam je posudila nekome i dobila je nazad posle 3 godine. Nazdravlje. Knjiga mi posebno znači jer ima posvetu “ Cigančetu od Ane. Te quero mi hermana“

Za moju malu je prva Parsonsonova knjiga koju sam pročitala i najomiljenija. I ostale su mi dobre, ali ova mi je…nešto najnežnije i najemotivnije što sam pročitala.

Bavi se gubitkom voljene osobe, porodicom, životom i sve u svemu ljubavlju. Ova knjiga i njen pisac imaju fantastičnu sposobnost da životne stvari i tajni prenesu na tako nežan i prost način da i ne primetite kad vam suze krenu. A kreću, veoma često.

Neki kažu da se knjiga graniči sa patetikom, ali ja, ovako prirodno dramatična i patetična, je nisam doživela tako. Meni je knjiga istinita, govori o životu, o borbi sa životom, o borbi sa samim sobom i na kraju krajeva, optimistična je.

Tužna, pretužna na momente, vesela, lepa i govori o nekim pravim vrednostima, koje se u današnjem društvu sve više zaboravljaju.

Da sad ja ne bi tupila više, jer kad god preporučujem nešto, izbegavam da navodim radnju, mislim da je lepši elemenat iznenađenja, navešću vam par citata, odlomaka iz knjige

Mislim da je moguće potrošiti ljubav. Mislim da čovek može svu da je da jednoj osobi. Moguće je voleti toliko snažno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

…Ali nijedan od njih mi nije pravi prijatelj. Krivica nije njihov. Moja je. Nekako sam ih sve pustio da odlutaju. Nisam im uzvraćao telefonske pozive. Odbijao sam pozive na večeru pod bednim izgovorima. Nisam ulagao napor, onaj beskrajan napor koje je potrebno da bi se prijateljstvo održalo u životu….

Lično ne verujem da je moguće ukrasti jedno ljudsko biće od drugog….Ljudi su čudni. Samo iskliznu

Ja sam u dodiru sa mrtvima?

Kakva šala.

Ne mogu da dođem ni u dodir sa živima

… i tako…

Druga knjiga koju želim da vam preporučim je “Pet litara krvi“ Bila Hejza.

Ovo je jedna od onih knjiga koje sasvim čudno ulete u život. Bila sam sa mamom u biblioteci i dok je ona birala knjige, ja sam sasvim slučajno videla ovu i uzela je. Kada sam je pročitala, znala sam da moram da je imam, pa je moja majka, sasvim slučajno, u drugom gradu, na uličnoj tezgi našla i kupila mi je.

Pet litara krvi je “lična i prirodna istorija krvi“. Krajnje neobično delo. O krvi. Ko bi želeo to da čita, pitate se? Verujte mi, delo je jedinstveno.

Bil Hejz je uspeo da na poetičan, šaljiv i ispitivački način napiše esej o sebi, o svojoj porodici, ljudskom rodu i prošlosti sve to vezujući za krv.

Autor ima sopstvene, lične razloge zašto se bavi krvlju, tako da ova knjiga na kraju ispada nežna ljubavna priča, ali na krajnje originalan način.
Saznaćete neverovatne činjenice o krvi, podsetićete se mitova iz detinjstva, zaprepastiti nad nekim sudbinama, par puta dobro opsovati nad ljudskim nesrećama i sve u svemu se raznežiti.

Ovo je jedno od najoriginalnijih dela koje sam ja pročitala i između ostalog predstavlja svedočenje o nepokolebljivoj ljudskoj volji za životom.

Obe ove knjige, toplo preporučujem, pa kad imate vremena….

 

Večernji Ivanizam

Divljala sam ovaj vikend.

U petak sam izašla u 9 sati iz kuće da prošetam bez dinara (bukvalno) u novčaniku, vratila se u pola 7 sa sve staklastim očima.

Zbunila sam se kao nikad kad uđoh u kafanu čiji sam inventar od otvaranja, a nikog živog ne znam. Osim osoblja dve osobe koje sam znala su, pa bića, o kojima sam pisala ovde u različitim negativnim konotacijam.

Pobegnem na terasu da ispušim cigaru da se smirim i tu već vidim neke ljude koje znam i bude lakše. Jedan od njih, inače pet godina mlađi od mene, mi se požali kako nikog ne zna, i da me tek sad razume kad ja kukam da sam stara. Idi begaj! I ide i bega. Ode za London čovek.

U subotu sam sve to ponovila, samo sa manje staklastim očima, jer sam imala 200 dinara u džepu, pa to kod mene ide obrnuto proporcionalno. I mnogo sam se smejala, te sam zaključila da sam u maničnoj fazi i objašnjavala da ću sutra da kloknem kao izduvani balon.

Nisam pogrešila. Danas sve spavam, džonjam, dremam, ništa mi se ne radi, niti misli. Poplakujem po malo, da me pitaš nemam pojma zašto.

Ćale me ubija Rod Stewartom iz susedne sobe, sve ga čujem, pa mi se poplakuje još više.

Eto to

 

Nevaspitana sam

Odem ja jutros kod lekara na hiljaditu kontrolu.

Ustanem u 6.

U 6 i 57 se nacrtam ispred dispanzera

Tamo stoji jedna žena i čeka. Dispanzer zaključan.

U 7.04 dolazi sestra i otvara dispanzer.

Žena i ja predajemo knjižicu i sedamo.

Čekamo.

U 7 i 16 minuta dolazi doktor.

Al’ mi ne čekamo kod doktora, nego prvo kod sestre na neke zajebavncije, pa onda tek doktor.

Čekamo.

U 7 i 22 doktor počinje da radi.

Al’ mi ne čekamo kod doktora.

Čekamo.

Dispanzer je pun.

Čekamo.

U 7 i 45 sestra uzima kartone i “počinje da radi“.

Odjednom, tap, ulazi neka žena preko reda.

Ivana šišti, al’ na finjaka. Ulazi za gospojom i izvini se, objasni da postoji red i da ga Ivana čeka već jako dugo. Ova joj kaže “šta bre?“. Sestra ćuti i kaže da joj je samo drago što uskoro neće više tu da radi. Ivana ponovi rečenicu da postoji red, da ga Ivana čeka 45 minuta, da je prva jedna ženica koja očigledno ne ume da se svađa, da sestra zna, da nas je videla jer smo je dočekali. Ona ćuti. Ova što uđe preko reda kaže da neće da izađe sad nikad (?!) i da je ona došla samo nešto privatno da je pita. Ja kažem da ja za to lepo mogla i telefonom da je pita, evo sad ima besplatnih minuta kol’ko ‘oćeš.

Ivana izvojeva pobedu. Žena ne ulazi preko reda. Ova počne da proziva kako treba. Uđe ono ženče, pa ja.

Dok radimo tamo šta treba da radimo, meni će sestra da sam ja nevaspitana. Ja sam nevaspitana?! Jesam, kaže mi. I treba da ponesem kućno vaspitanje. Ja udahnem i izbrojim do šesnes’ hiljada i opet lepo ponovim da nemam problem da čekam, ali ako se ispoštuje red. Opet ona meni da ja nemam kućno vaspitanje i mlada sam, mogu da čekam i da imam više strpljenja.

E sad, meni na to mladasiistrpljenje, pritisak roknuo na 800, ali pozicija u kojoj smo bile mi nije dozvoljavala da se izbečim, jer je u poziciji da me fizički povredi i nanese bol. Tako da odćutah, ali u sebi sam je psovala i sve to što sam mlada i nevaspitana i kud joj ne pokazah šta je nevaspitano, i kakve bre veze ima što sam ja mlada, ako sam mlada ne znači da sam budala i da neću bre da me tretiraju kao budalu….

Na kontoroli je sve super.

I jesam nevaspitana. Za ovu zemlju očigledno jesam. Time što sam vaspitana.

Eto tako

 

Deadline

Nevezani intro: Kako da ne volim engleski: “Deadline“ zvuči tako dramatično, krajnji rok zvuči šabanski.

Početak: Juče, tačno u 0:00, doš’o je taj jebeni krajnji rok. U mojoj glavi. Za cilj koji sam postavila odavno. Cilj je stari, isti, nepromenjiv. Rokovi su se menjali. U jednom trenutku sam postavila ovaj i rekla to je to, ako do tad, to ne obavim, ‘ladno mogu se utepam. Neću se ubijam, to samo zbog dramskog efekta sam rekla.

Nadolazeća depresija povodom neispunjavanja tog roka je krenula pre jedno pet dana. Sve mi se nešto spava i ne izlazi iz kreveta. Juče, oko roka, sam se rasplakala i isplakala oko dve nebulozne stvari:

1. Hendla na violini i violončelu
2. Rečenice: “Jezuiti su me naučili kako da razmišljam i od tada se ne osećam sigurno“

Nisam uspela. Nisam se pomerila sa mesta u kome stojim već jako dugo vremena. Nevinom posmatraču se možda čini drugačije, ja znam bolje. Isto sam ovde, pametnija, mudrija, gluplja, samo se još zakomplikovalo, paaaa recimo sve.

I muka mi je od rečenica kako ima vremena, kako sam mlada, od čekaj, ne znaš ti, polako i tako to. Ja valjda najbolje znam kako i na koji način želim da živim svoj život.

I frustrirana sam što ne mogu da napravim neke kompromise u svom životu, iako sam bolesno ponosna što iste ne pravim.

U stvari, samo sam ljuta, zato što nemam dovoljno muda, što ne mogu da ih skupim da donesem vrlo nepopularnu odluku za koju znam, ma gde znam, UBEĐENA sam da će me učiniti srećnom, ali je nepopularna za one čije odobravanje mi očajnički treba,

I to mi je cilj, do sledećeg roka, sledeće godine, u isto vreme. Da skupim kohones za to,

Eto tako

 

O meni. O njemu. O tužnom

Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično “ženske“ priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o “onim muškarcima“. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga “kako je samo mogao!?!“

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema “onom mom takvom muškarcu“, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. “Istrošila sam je“.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…

 

Thanx for the memories

Ove 2010 godine pravim presek ovde. Pre sutrašnjeg dana, pre prvog septmebra, pre posla, obaveza, neizvesnosti i ostalih čuda koje dolaze.

2009 je bila teško sranje. Jedva sam je preživela. I bez ikakvog optimizma sam ušla u ovu. I počela je loše. Katastrofalno loše. Januar je bio mali pakao za našu porodicu.

Kroz februar smo se provlačili beživotno.

U martu je stigao posao.

U aprilu sam se izlečila od tuge.

U maju je je stigao još jedan posao, gomila novih ljudi, ogroman umor i jedno od boljih zezanja u mom životu. To je trajalo do kraja juna. Naučila sam tako mnogo o svemu i svačemu i opet zavolela sebe. I zahvalna sam mnogim ljudima zbog toga.

A od jula sam ponovo naučila da uživam, da budem impulsivna, da lanzam, da se zezam, da prihvatam sve što mi život pruža, da odlučujem u sekundi i da uživam u svakoj sekundi ovog predivnog leta.

Dobila sam nove ljude u mom životu, nove prijatelje. Neke stare sam naučila da gledam drugačije i da ih volim baš takve kakve jesu. Neke sam izgubila i bila malo tužna zbog toga, ali naučila da prihvatam stvari kakve jesu i da ne pizdim previše zbog stvari koje ne mogu da promenim.

Naučila sam da ćutim i da uživam u ćutnji. Shvatila sam da, ma koliko god se trudila, ne mogu da se zainteresujem šta drugi ljudi rade sa svojim životima. Isto tako, da me bude baš briga šta oni misle da ja radim sa svojim.

I bilo mi je tako lepo! Oh kako mi je bilo lepo. I svesna sam da ne može tako da traje zauvek. Znam da jedan takav predivan period mora neminovno da se završi. Da je prevelika koncentracija sreće na jednom mestu. I da ne smem da silim da se nastavi. Da moram da pustim. I da uživam u uspomeni na taj predivan period u svom životu. Da ne pokušavam da nastavim jer ću time samo da obezvredim uspomenu na to.

I tako…temperatura je drastično pala, počinju kiše i vetar, nema više mog predivnog sunca. Od sutra počinju obaveze i sve je to okej.

Ja se samo zahvaljujem univerzumu za uspomene koje imam ovog leta. Samo to.

 

Kol’ko dugo nisam pisala, zaboravila sam da smislim naslov (Ima dobre muzike)

Čudno je kad naučiš da ćutiš. Stvarno mi dobro ide. Zaprepastila sam samu sebe. Nemam više potrebu da svima kažem SVE. Dobro biram. Tako da mi to malo otežava pisanje na blogu.

A i nije samo to. Bukvalno nemam vremena. Malo sam regresirala. U stvari ne znam koja je ovo faza mog života. Možda treba malo da obnovim razvojnu psihologiju.

Na godišnjem sam. Još malo. Ali kao da sam na raspustu. Maksimalno ga koristim i nemam nameru da stanem. Putujem, ludujem, zezam se, izlazim, vraćam se u ranim jutarnjim časovima, veselim se, družim se. Pomeram svoje granice impulsivnosti. I što je najlepše, uživam u svakom trenutku.

Pomenula sam u nekom od prošlih postova da sam toliko dugo bila tužna da sam zaboravila kako je dobro osećati se dobro. Ja sam dobro. Srećna sam, zaista. Nije mi život odjednom postao, savršen, daleko od toga.

Evo baš pre neki dan sam imala neki privatni haos, nešto što me povredilo i isteralo iz takta, ali ja nisam reagovala na to kako bi obično. Dopustila sam da prođe kroz mene, da ga izanaliziram, da objektivno sagledam svoju ulogu u tome, razmotrim svoju i tuđu krivicu, da shvatim da ništa ne mogu da uradim povodom toga, i da nema svrhe da depresiram oko toga, život će već da odradi svoje, svojim tokom. I šta god bude, biće okej.

I trudim se, kroz svu zabavu, da reorganizujem svoj život. Pokušavam da promenim zaposlenje i stambeno pitanje. ‘Oću da se “relociram“. Negde gde ću imati mnogo više mogućnosti i izbora. I tako sam malo jurila i tražila i kao našla nešto. Ali to nije ispalo kako sam ja zamišljala. Ne može tako. Pa sam malo bila tužna i uplašila sam se da ću ceo život da živim u Boru, sa mamom i tatom, u narandžastoj sobici. Ali neće biti tako, ne odustajem. Imam još hiljadu opcija i probaću nešto, i uspeću u tome. Jer sam ja Ivana, i ja sam neuništiva i ja mogu sve.

I bila je Gitarijada. I svirala su Bjesovi. Bjesovi su jedan od retkih bendova sa našeg govornog područja koje ja slušam. Fenomenalni su mi, i odavno sam zaljubljena u njihovu muziku. I nikada nisam uspela da ih čujem uživo. Nekako, kad god su oni svirali u Bg-u, dok sam ja živela tamo, ja sam bila u Boru, ili nisam imala para, ili tako neka glupost. Sad skoro, kad su svirali u Negotinu, ja sam morala da radim i nisam mogla da odem.
Kada sam čula da nastupaju na Gitarijadi, čvrsto sam rešila da ih ne propustim. U to vreme mi se palo neko putovanje u Beograd. Uspela sam da sve reorganizujem i obavim oba.

I eto mene na Bjesovima! Sa finim društvom, razveseljeni od alkohola, čekamo do 4 sata ujutru, trpimo Đorđa Davida da bismo čuli Bjesove. I na neki način to je bilo super, jer su ostali oni koji iskreno vole Bjesove.

I šta da vam kažem? Ne da me nisu razočarali, nego su mi samo zacrtali da više nikada ni jedan njihov koncert ne propustim, jer sam mnogo do sada već propustila. Evo, i sad se ježim kad se setim. Već sviće, Marinko urla Sve će se doznati, ja skačem, i pevam i šizim, okrenem se, vidim moje prijatelje kako to isto rade, i srećna sam.

I to je to.

A vi slušajte malo muziku. Dobra je. Ja idem da iskoristim i današnji dan

 

Spisateljska blokada i još nešto malo

Imala sam je po prvi put u životu pre neki dan. Udala mi se drugarica. Prva u životu koju sam upoznala. Kupila sam poklon koji mora da udara na sentimentalnost, jer mi finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da joj opremim stan.

Znači poklon ima sentimentalnu vrednost, ja napišem ubistvenu posvetu i to je to. Ma nikako. Dan pred svadbu me uhvati panika. Znam šta hoću da kažem i kažem, al’ ne ide! Reči ne izlaze, a ako izađu ne izgledaju dobro. Uopšte. Dala mojoj miloj majci i mom najvećem i najboljem kritičaru da pročita. Samo složila facu i rekla “Možeš ti to i bolje“.

Tu me tek uhvatila panika. A onda sam sela da jedem, pa buljila i tv, pa legla da spavam, pa se probudila, pa čitala neke moje omiljene ljude za inspiraciju. Jok. Neće. Uveče već pred krajnji rok, nema više gde, ja sedoh i ispisah to. Kako je tako je. Nema nazad. Dala majci, njoj zasuzile oči. Dobro je. Zadovoljnija bih bila da je bilo malo više suza, ali šta je tu je.

Svadba k’o svadba. Mala, fina pristojna. Kad god pogledah mladu, men’ se nešto stegne oko srca i sve bih da poplakujem. Ne znam šta mi je. I tako smo se posle nešto veselili. Lepo bilo.

I tako, sve je u poslednje vreme nešto lepo. Pokušavam da zanemarim činjenicu da su mi većina drugarica udate, imaju decu ili su u stogodišnjim vezama. Više mi ne iziskuje napor da budem uvek ona “bezparna“ u društvu. I uopšte više ne pizdim što gde god nogom kročim, kog god da upoznam, ima “nekog“ za mene. (Digresija, tako me pre nekog vremena, u’vatila neka baba tetka, a što nemaš momka, što se ne udaš, a što se ne udaš, što se ne udaš – ja joj odgovori – ZATO ŠTO ME NIKO NIJE PITAO!, pa joj bilo neprijatno, pa me nije smarala više)

I našla sam novu zanimaciju. Učim da ćutim. Učim kako da ne izgovorim svaku misao u glavi koju imam. Učim i da me baš briga za ljude i šta oni misle. Počela sam da ne primećujem ljudske face, mislim onih meni nebitnih ljudi. Ma uopšte ih ne vidim.

I mnogo manje pizdim. Ma dobro sam.

 

Neki razgovori

Razgovarala sam sa nekim muškarcima u poslednje vreme, pa da prenesem nešto.

Stojimo tako, čekamo nešto i pušimo cigarete ispred javne ustanove, sveže upoznati, i krene :

– Ti si super, mnogo si luda, nisi isfolirana kao sve ove devojke koje ja upoznajem, tako devojka treba da se ponaša i bla bla bla bla……..priča koju znam napamet.

Prekinem ja to sledećom rečenicom:

– Jes, al’ ne bi me vodio kod mame
– Molim?!
– Pa te koje upoznaješ bi vodio kod mame, mene ne bi’
– ..Pa bi’….al’ malo, samo malo da se promeniš
– Nema, to što vidiš, to dobijaš
– Ej pa ne može tako, mislim svet tako ne funkcio…
– Znam ja dobro kako svet funkcioniše, a i znam moju ulogu u timu, ja sam je sama izabrala
…Zbunjen pogled….

Neki drugi muškarac mi je elaborirao temu, kako da bih ja bila srećna u ljubavi, mora da lažem. Kako da lažem? O tome koliko sam ih imala.

( Digresija – iako Mahlat pisala o tome dosta puta, o tom ženskom problemu kolikoihjeimala, ja se nisam do skora susretala sa tim. Umreh od smeha jednom, jednom tipu sa kojim sa kojim sam bila, i rekoh mu da je on drugi tip koji mi je iskočio iz “šablona“, on oduševljeno reče: ONDA SAM TREĆI)

Istina po tom pitanju je apsolutno neprihvatiljiva. U stvari, to se proširilo na laganje o skoro o svemu. Ja odgovorih:

-Ali ja neću da lažem. Ja hoću da me neko voli baš ovakvu kakva jesam celu. Da me voli baš zbog toga što to jesam.
– Uf
– Šta bre znači to “UF“?
… Nema odgovora. Uprkos mom dosadnom insistrianju ne dobih odgovor na to uf, pa me živo interesuje šta znači to uf.

Možda znate vi?

(baj d vej, ovaj post sam slagala u busu dok sam se vraćala od negde, čim sam se zalepila za komp, naletela sam na jednog trećeg muškarca koji mi je do skora pravio poprilične emotivne lomove u životu. Cilj mu je bio da me krcka još malo. Međutim, pošto nema više taj uticaj na mene, i to sam mu objasnila jednom veoma kratkom rečenicom – neću te!, on reče čekaj čas, i isključi se sa interneta. Sad ja znam da je on u svojoj glavi mene zajebao, ali nemate pojma kako ja to doživljavam kao pobedu, pa tako samo da se pohvalim. Smeh)

 

Gde sam, šta radim?

Ne mogu se nakanim da napišem 5 reči, stvarno ne mogu.

Nije kao da mi se ništa ne dešava, dešava se. Nego, jednostavno me mrzi.

Mada, dane uglavnom provodim kod lekara jer sam uspela nekako svakako da se razbolim, vrisnuo mi imunitet skroz.

Pa bio prvi maj, a prvi maj je uvek super, pa bila zajebavancija, drugari, mali Steva, dobra rakija i tako to.

Posle je doš’o drugi maj pa mi je organizam poludeo skroz. I još više se razbolela, pa sam danas opet malo posećivala doktore.

Tako da mogu slobodno da vam kažem da se bavim psovanjem ljudi po Domu zdravlja.

Jednoj ženi sam rekla da je ružna, kad mi je objašnjavala da treba da čuvam živce da bi izgledala onako lepo kako ona izgleda u svojim godinama.

Par puta sam sestre izbezumljivala pitanjima da li doktori nisu doživeli neke nesreće pošto ih toliko nema.

Jednoj sam danas rekla da ću da je bijem.

I na kraju sam se izdrala nekoj babi jer me pitala kako ona da dođe po rezultate u četvrtak kad joj je tad slava.

I tako…to radim….

 

Nisam depresivna (ili jedan od razloga zbog koga treba čitati knjige)

Obično sklapam ove moje tekstove kad imam snažnu emocionalnu reakciju na nešto. Ili ih sklapam kad mislim da sam ukapirala neku istinu vezanu za moj životić. Al’ ovaj, nije iz tih razloga…

Tražim to moje “otkrovenje“, taj smisao kao manijak, proteklih, pa skoorooo, godinu dana. I ni za jedan trenutak nisam stala da razmislim šta će biti ako ga budem pronašla. Kako bi to onda uticalo na mene? Da li bih bila apsolutno srećna? Ako takva sreća uopšte postoji? Da li bih ja ostala ja? Verovatno ne, ali to je sad neka sasvim šesta filozofija u koju neću da se uvaljujem.

Bio je vikend. I mnogo dugo nisam spavala. I bila sam impulsivna. I nedogovorna. I odavno nisam bila takva. I svidelo mi se. I nisam zapala u svoja “stanja“, ma koliko sam očekivala da me spucaju, pogotovu što je april.

I onda sam sela i razmislila. Ja sam Ivana. I grešna sam, i smotana sam, i sebična sam prečesto, i egoistična sam. Nesavršena, luckasta, povremeno totalno luda, izuzetno manična, često depresivna. Puna ljubavi, puna totalno nebuloznih reakcija. Pametna, načitana, veoma odgovorna. Lepa, dobra, gora i najgora kad treba. Snob, kontrol, frik, prijatelj. Devojka, žena, baba, deda, devojčica, ćerka… I još milion stvari. I to je sve okej!

…………….

Jedna od mojih omiljenih SF knjiga je Kapija, Frederika Pola. Da vam ne bih objašnjavala ceo zaplet (jer, nije ni bitan za ovu moju široku i daleku poentu), samo ću kratko da bih stigla do te poente. Glavnik lik se zove Robinet Brothed. Živi u određenoj budućnosti, gde ga je jedna situacija, koja je bila potpuno van njegove kontrole, učinla veoma bogatim, ali je zbog toga izgubio ljubav svog života na veoma brutalan način. Robinet, između, ostalog koristi to bogatstvo da promeni neke stvari u svetskom poretku kako bi poboljšao svet.

Pošto je to budućnost, postoje razne vrste kopmjuterskih programa koje olakšavaju život. Robinet ima jedan od najboljih. Zove se “Albert Ajnštajn“ i to je jedan svestrani kompjuterski program napravljen po originalnom Albertu Ajnštajnu. On je, ujedno i njegov najbolji prijatelj, prikazuje mu se kao luckasti hologram stalno, i pomaže Robinetu u svemu.

Razumljivo, Robinet pati od masivnog osećaja krivice zbog onog što se dogodilo. I zbog toga sa Albertom često razgovara i analizira do besvesti moralnost svega što čini u životu.
Tako, u jednom razgovoru, kada je Robinet baš otišao do granice, njegov luckast Albert je napravio simulaciju u kojoj je on Bog. Albert, ne Robinet. Poprilično je izbezumio Robineta, a taj dijalog je meni nešto najomiljenije u toj knjizi, i često mu se vraćam. I mislim da to skroz ilustruje ono kako se osećam sada:

“Odlična opsena“, pohvalio sam ga. “Reci mi, Bože, koji si? Jahve? Tor? Čiji si ti Bog?“

“Tvoj Bog, Robine“, zagrme veličanstveni glas

Nasmejao sam se odozdo na Njega. “Ali, ja nemam boga, znaš. Oduvek sam bio ateista. Ideja o svom ličnom bogu je detinjasta, na šta je oduvek ukazivao moj prijatelj – a besumnje i tvoj – Albert Ajnštajn“

“To ništa ne mari, Robine. Ja sam božanstvo koje vlada čak i ateistima. Vidiš, ja sudim. Imam svoje božje atribute, Ja sam Tvorac i Iskupitelj. Ali nisam samo dobar. Ja sam merilo po kome se meri dobrota“

“Ti meni sada sudiš?“

“Bogovi zato i postoje, zar ne?“

Bez ikakvog stvarnog razloga, počeo sam da osećam neku napetost. “Da, ali…hoću da kažem, šta bi trebalo ja da radim? Da li da ispovedim svoje grehe, istražim svaki trenutak svog života?“

“Pa, ne baš Robine“, razložno primeti Bog. “U stvari, ti se ispovedaš i preispituješ već poslednjih stotinak godina. Nema potrebe da opet pretresamo sve to“

“A ako odbijem da mi se sudi?“

“Ni to ne mari, znaš. Ja ću ti u svakom slučaju presuditi. I evo, izričem svoju presudu“

Nagnuo se napred, gledajući naniže u mene, onim tužnim, dragim, veličanstvenim pogledom, punim ljubavi. Nisam imao kud. Stao sam da se previjam od muke.

“Smatram da si ti, Robine Brodhed“, reče on, “tvrdoglav, opterećen osećanjem krivice, rasejan, tašt, nesavršen, često i luckast, i veoma sam zadovoljan tobom. Ne bih želeo da budeš drukčiji. U sukobu sa Neprijateljima možeš sramno podbaciti, kao što često činiš. Ali znam da ćeš uraditi onako kako uvek činiš’

“A to je?“, promucah

“Uradićeš najbolje što budeš mogao, a ima li nešto više što bih čak i Ja mogao da tražim? Zato idi, Robine, i neka te prati Moj blagoslov“. Podigao je ruke, onim sveobuhvatnim gestom božanskog milosrđa. Onda mu se izraz na lici promeni i on se oštro zagleda naniže, u mene. Ne možete reći za Boga da “uznemiren“, ali izgledao je nezadovoljan. “Šta ti opet nije po volji?“, upita on.

“Još uvek sam nezadovoljan sobom“, rekoh tvrdoglavo.

“Tako i treba da bude“, zagrme Bog. “Ja sam te stvorio da budeš nezadovoljan, jer da nisi nezadovoljan sobom, zar bi se trudio da budeš bolji?“

“Bolji od koga?“, zapitah, drhteći, i protiv svoje volje.

“Od Mene“, viknu Bog.

 

Muteno, po tezama, vol II

– Pošto me više “strana“ u mom životu obavestilo da previše razmišljam i previše analiziram, rešila sam da razmišljam kao “common man“. E tako pri mom “običnom“ razmišljanju nije mi npr jasno ovo oko prinudne uprave u Boru. Retko gledam tv, još manje lokalnu nam našu televizuju, al’ me neko juče ispreseko da se još neka deca poubijala (nije bilo tačno, hvala Bogu), pa rekoh da vidim. I tu u’vatim izveštavanje sa prvog zasedanja prinudne uprave, i nešto mi ne bi jasno.
Naime, vidim sve iste face tamo. ‘Ajde dodali jednog novog. Ali opet sve isti. I ako su ti isti doveli ovaj grad u vr’ govana, kako će ti isti sad da ispadnu spasioci ovog grada? Bez ikakvog velikog razmišljanja, bez ikakvog prevelikog analiziranja, to nikako ne zvuči logično, pa ni najprostijem čoveku.

– Juče glavna vest bila ona o navodnom ubistvu – samoubistvu medijskih ličnosti. Jeste, žalosno, ali ovdašnje novine i crna hronika su puna sekira, pušaka, gaženja, silovanja itd, tako da opet ništa novo, osim što se radi o “poznatim“ ličnostima. Ono što meni nekako upalo u oko i uvo, dok sam štampala neki materijal za klince, a tv bio upaljen, jeste voditeljka koja je jedno 300 puta ponovila beživotna tela, kao da sama sebe hoće da uveri u to, a posebno komentar da su viđeni, od poznatih, kako na “mesto zločina“ dolaze “pevačica Goga Sekulić i imitator Karamela“. Zašto je to bitno, ja i dalje ne shvatam, ili sam samo možda preveliki cinik.

– Rekoh vam da sam sad nastavnica Ivana. I uglavnom umirem od smeha. ‘Ajde od dece, nego i od same sebe što sam nastavnica i što se ponašam kao jedna. Izgovorim neku “nastavničku stvar“ i odma’ dobijem poriv da se onesvestim od smeha što sam to rekla, ali ne smem. Tako da sve u svemu, zabavno mi.

– Od januara sedim kući i umirem od dosade, razvlačim se i ništa ne radim, počnem nedelju dana da radim i zvekne me gnojava angina. That’s my luck.

– A sad malo o sujeti. Nedavno sam imala razgovor u kojem mi je rečeno da je sujeta veoma opasna stvar, i da bi svet bio mnogo bolje i lakše mesto kada bi ljudi uspeli da iskontrolišu svoju sujetu. Čak i Al Paćino, u ulozi đavola u “Đavolovom advokatu“ kaže sa najđavolskijim smehom “ Vanity! Definitely my favourite sin“. Ja – sujetna! Mnogo. Priznajem, grešna sam. A ko pa nije? Grešan, mislim. Zato i imam onaj problem koji imam, a koji ne imenujem. Prošlog vikenda sam na jedno kratko vreme mislila da sam rešila taj problem. Ali nisam. Ublažila sam ga. Ali uspela sam bar da ga klasifikujem u stvar sujete. A kako će to da se završi, ne’am pojma. Obavestiću vas, to je sigurno