Kako sistematski uništavam svoj socijalni život

Imam ovaj blog. Imam fejzbuk. Imam i myspace od vremena kad je bio popularan, samo što sad uđem jednom u 6 meseci iz čisto sentimentalnih razloga.

Na borskom forumu sam živela dok nije prs’o server, pa mi bilo žao da se vratim, jer sve izgubljeno, a ja pisala i pisala.

Imam, mislim, 5 različite mail adrese, svaka ima svoju posebno određenu svrhu i namenu. Koristim skype, msn i g talk.

Večeras me je kidnapovala Suske. I to na mnogo pokvaren način. Zvala je juče moju majku i rekla joj da ja danas mora da se pojavim u 7 sati tu i tu. Ko poznaje moju dragu madreS, zna da su mogli svetovi da se ruše, ali ja sam morala da budem tamo danas u 7.

I bila sam. I to je bilo okupljanje neki tvitap, neću ga pišem na engleskom, jer se još uvek ne razumem u terminologiju.

I tako me je Suske kidnapovala, odvela u kafanicu gde sede Borski blogeri, uključila notebook i namestila me da otvorim nalog na twitter-u. I ja moram šta ću.

Posle smo pili neku kafu i kiselu vodu, pušili cigare, pričali i šalili. I da, dobila sam i ružu. Pupoljak. Lepo.

Eto sad imam i taj twitter.

Divota.
🙂

 

Internet žena

Juče ja tako, nenormalna i nandrndana od nespavanja, zakucam se za kompjuter i reših da ne ustanem.

Priznajem, navukla sam se na fejsbuk, iako sam se klela da nikad neću to da uradim. I tako ja po fejsbuku, nikog živog. Prvo svi spavaju, posle svi idu za Bg na beerfest, na koji ja ne odoh, jer čuvam pare u dve kasice ( prase je za dinar, dva, pet i deset, a kokoška za dvadest) da bih išla u Tunis da razbijam neke svoje iluzije.

I tako nema nikog na fejsu, ja malo svratim do bloga, odgovorim na komentare, čitam vas, tamo – vamo, komentarišem, pa se opet vratim na fejZbuk. I dalje nema nikog.

Odbijam da bilo šta drugo radim, iz nekog idiotskog inata i tako ja krenem da se učlanjujem u neke grupe i neke stranice. Tako da svi znaju da volim total comander, pizzu, kulen, kokice, CKM, tursku kafu, tequilu, leto, more, moju sestru i još 200 gluposti. Ali kao cool su. Ima tu i nekih humanitarnih. Ako se učlanim u tu i tu grupu, neko ima da pošalje deci u Africi (svoj?!) pomoć. Kakvu? Nebitno.

I tako ja cunjam, prolazi mi ceo dan. Opet nikog živog. Gledam neke slike, pa komentarišem i sve sam duhovita.

U jednom trenutku popizdim i rešim da se družim. Drugarica ima muža i dete, a u 7 ima utakmica, pa njemu dolaze drugari da gledaju, a ona sa njihovim ženama i decom ide u šetnju. Dobro. Razumem. Ovom crkla grafička i to je tragedija. Razumem. Za njega stvarno jeste. Ovaj u Bg, kod devojke. I to razumem. Frendos, najbolji, na probi svoga benda. Ne smem da idem tamo, opet ću se kontaminirati nekim vinjakom, a još se nisam oporavila od prošlog. I gde, ću, šta ću, opet na fejZZZZbuk.

Kad, evo je G. Pojavila se. Obraduuuujem se ja. G. sam upoznala na moru, skontale se kao da mi je rod najrođeniji i kao da se znamo 8000000 godina. Još smo zajedno i u potpuno istom danu zaražene onim tunižaniskim virusom, tako da imamo o čemu da razglabamo do besvesti. I tako i krenemo: A SE sećaš ovoga? A ovo? A da li će ovo ‘vako? Pa kako će nam biti dobro kad opet odemo…i tako neke sanjarije i iluzije, ali lepo nam.

E sad, da se malo “odaljim“ da vam objasnim neke stvari. Od kako sam izbacila slike sa mora na internet, na kojima sam ja, jel’te riba, mnogo sam popularna. Što kod starih drugara što se svaki dan zaprepašćuju što me nisu videli odavno, pa ajmo na tu neku kafu, spomenula vam i špagete jedne. A imam i nove. Pošto imam neke fejsbukove mog dragog drugara Nizara i ostalih nekih maslinastih, verovatno, sam, jebemliga, čekirana tamo u njihovom svetu kao pogodna za druženje. Pa me sad stalno dodaju neki maslinasti (Kao za baksuza, samo onaj koji mi treba, ne postoji na jebenom fejsbuku).

I da se vratim, putujemo G. i ja u Tunis, već smo se i udale, kad evo ga jedan iz Turske bi da se druži. Fin je, za razliku od nekih Srba koji me odma’ svojataju, pa rekoh što da ne popričam sa čovekom. I pričamo mi. Čovek pristojan, kaže kompjuterski inženjer, ne svojata me, al’ bi da zna da li sam udata. Odem na profil, a on sve neke prijateljice dodao, sve smo preslikane, ma kakvi preslikane, klonirane, traži ženu, mukica. Al’ nema veze, pristojan, fin, pa ćaskamo. Simultano ja G. prepričavam sve što dešava sa Turskom, pa se onako histerično smejemo (kako već izgleda histeričan smeh preko interneta).

OnaK mi se javi drug, koga nisam čula sto godina (preko chata, naravno) pa ga ja tu apdejtujem o mojim životnim statusima, kao i on mene. Već mi teško da balansiram u ovim razgovorima, sve me stra’ ću pošaljem nekom nešto pogrešno.

A onda se javila prijateljica, koja je bila na probi benda moga frenda, i tako potkovana vinjakom krene da mi priča neke stvarčice, na koje meni teško da odgovorim, jer nismo na istoj frekenciji. Ona je na vinjaku, ja nisam. I kreće mi ludilo. Što ne slika ekran. Samo mi svitkaju lampice, tamo – vamo, ali ja pričam, kucam – multitasking, multipraktik.

Na kraju, se javlja i gitarista pomenutog benda sa uvek genijalnim pitanjem: Šta radiš? Ja mu odgovaram da pričam sa drugaricom, drugom, turčinom koji bi da me ženi, pripitom prijateljicom i sada sa njim. Nastavlja on da priča sa mnom.

To ludilo je trajalo nekih 10 minuta, kada su svi bili aktivni. Prvi je otišao drug, da gleda zvezde padalice. Onda je turčin provalio da ne dobija punu pažnju i zahvalio se, fino, na razgovoru i otišao. Onda ode gitarista, da me “pusti“ da pričam sa ostatkom i na kraju, ostadosmo samo G. i ja, ponovo.

…A jel’ se seeeeeećaaaš? A jel’ to normalno? Ma uopšte nije to tako…. To je odbrambeni mehanizam. Ma ideeeemooo sigurno… Ideeeeemoooooooo!

Na kraju smo se učlanile u grupu tunižanskog piva Celtia i rastasmo se do sutra.

Uopšte nisam imala problema sa nesanicom. Zaspala sam kao da sam trčala 20 kilometra, umorna. I sanjala Tunis, naravno. Pa tako…

 

Oni ljudi… tj on

Postoji jedna osoba koju srećem u internet komunikaciji, a koja mi ide na živce, veoma.

Jako je bezobrazna, a istovremeno veoma pametna. Balansira na granicama pristojnosti, veoma pametno i skoro neprimetno zamenjuje teze u svakom razgovoru i sve u svemu, da izvinete – sere.

Upustila se u neku ozbiljniju konverzaciju sa dotičnim nikada nisam, jer ne vidim smisao. A i nivo takve konverzacije mi ne odgovara. Nije da nekada nisam poželela da kažem, ali uvek se zakočim.

Međutim, danas me je potkačio. Ne imenom i prezimenom, već onako. Zarad neke svoje besmislene poente. Povezao me je sa alkoholizmom i promiskuitetom. Kao neki moji drugi sajtovi su puni toga. Nisam to ni videla da je napisao, mama me je obavestila.

Prva reakcija mi je bila da me je baš briga. Nemam nameru da odgovaram na takve budalaštine. Druga reakcija je bila da odgovorim i da ga ispravim, jer je naveo dva neka moja sajta, a samo je jedan pun ‘’alkoholizma i promiskuiteta’’. Treći talas me je već pogodio i dobro me iznervirao.

Ko je bre on da o meni bilo šta piše, spominje, analizira ili sudi?! On mene očigledno zna, ja ne znam ko je on. Ni ime, ni prezime ni lik. Pojavljuje se jedino svojim ‘’nickom’’ i daje sebi za pravo svašta! Visoko moralan i nedodoriljiv! Zaštitnik slabih, Robin Hud koji će sve nas grešne smrtnike raskrinkati.

Izvinite Gospodine, ali nosite se! Što dalje od mene!

I verujem da će videti ovo, pošto očigledno prati moja kretanja na internetu. Verujem da će pokušati da odgovori nešto u svom demagoškom stilu. Ali ja mu neću dozvoliti. Ovo je MOJ prostor! I ovde nema nikakva prava!

A ja ću moj “alkoholizam i promiskuitet“ da širim i ovde i gde ja hoću, ali ću i dalje biti bolji čovek od njega. I pametniji, pristojniji i lepši!