Kao što znate, a možda i ne znate, ja sam se ovo vreme dok sam radila kao konj malo bavila politikom. Nebitno ko, šta, kako, u tu polemiku neću da ulazim, nema svrhe.
Politički sam veoma svesna, ali sam uvek izbegavala da pišem o tome, jer nekako, moj blog je za druge stvari. I ovo neće da bude post o politici. Već o nečemu drugom.
Ovo je bila najteža i najluđa kampanja koju sam ikad radila. Radilo se muški, guralo se na mišiće, bilo je nervnih slomova, drala sam i plakala u kancelarija, crkla od umora, izašle mi pubertetske bubuljice, ugojila sam se par kila, “na kašiku“ sam jela toliko odavno, da ne mogu da se setim kad je bilo, da vam ne objašnjavam koje probavne probleme imam zbog toga.
Elem. Bila je ludnica. Bila sam skroz drugačija, nisam imala svoj stari život, sve sam posvetila tome. Imali smo volontere i aktiviste sa strane, gomilu ljudi, šefove, i svi su me mnogo nervirali, i bila sam konstantno besna.
I juče pređosmo taj “celzijus“. ‘Tedoh da umrem dok ga nismo dočekali. Sve mi bilo nešto muka. I time se taj cirkus završava. I meni sad mnogo nešto žao. Svi odoše, jedan po jedan. I oni koji me nervirali, i one koje sam zavolela, i sve mi sad nešto teško i sve mi nešto prazno.
Ima nešto, u tome, kad onako, udarnički svi radimo zajedno za neki cilj. Frka, panika, pritisak. I sad toga nema. Odjednom. I osećam se kao izduvani balon.
I tako mi nekako žao.
Al’ vratio mi se život nazad.
I tako…
Vi? Kako ste?
Ivanizmi 