Zaposlih se napokon. Kao nastavnica građanskog vaspitanja u drugom cikulusu obrazovanja u jednoj osnovnoj školi. Predajem razredima od 5 do 8. Fond časova mi nikako nije pun, ali to je nešto, bolje nego ništa.
Pre nego što potpisah ugovor morala sam da prođem lekarski pregled. Pa mi malo vadili krv. Pa sam se ja malo istraumirala. Mene, bre, udarila kola, primala sam transfuziju, dobrovoljni sam davalac krvi, ali nikad me u životu nije toliko bolelo vađenje krvi. One igle su i iz Indokine ili ko zna odakle, debele i bolne. Ruka mi je još uvek modra, iako sam vadila krv pre nedelju dana. A da ne pričam o večitom problemu rukavica. Da, one nose rukavice, ali samo jedan par na nas 300. Štite sebe, ali ne i mene.
Onda su me proverili na ORL. Rekli mi da mi krajnici bezveze, ali ako me ništa ne boli onda ok. Pa su zaključili da dobro vidim, iako imam dve različite dioptrije i još dva “stanja“ na očima. Onda mi je pijani neuropsihijatar potpisao uput da sam zdrava na osnovu pitanja jer si se nekad lečila kod neuropsihijatri. Ja kažem, nisam, on mi kaže – ima vremena.
I tako, zdrava sam.
I odem u školu. Pa tu mali milion problema oko planova, programa, nekim ko je radio pre mene itd. Nisam ja za džabe išla u školu, znam da se snađem izvučem najbolje iz svake situacije.
I deca su super. Mnogo bolja nego što sam mislila da će biti.
I eto tako sad radim. Sad sam nastavnica Ivana
Ivanizmi 