Šta mi sve fali i/ili imam viška

(Znam ja da je sada frka oko ovog bezobrazluka od 6% na dvanaest ‘iljada i da bi svi da pišu o tome, ali ja ne mogu. I neću. Samo ću se iznervirati, rastužiti i pasti u depresiju. Mogu da idem da se bijem, al’ ne mogu sama. A pošto su svi totalno inertni, ja ne mogu sama. Izgleda da je tačna ona, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ja sebe ne računam u narod. Ja sam, bre, Ivana!)

Mnogo sam kljakava, bolešljiva i rašrafljena. I tako danas pijem kafu na velikom odmoru u Dedinoj školi, čekajući da mi neki divni ljudi učine neku uslugu, koju nisu obavezni, ali opet mi čine jer su, kao što rekoh, divni. Hvala Deda. I tako, pijem ja kafu i razmišljam se.

Ja sam statistička greška. Začeta sam preko spirale. Čitala u nekom članku da se to jako retko dešava i da je na nivou statističke greške – prema tome, ja sam statistička greška. Nije da mi je to ikada smetalo, naprotiv, u teškim pubertetskim i usamljenim godinama, sam tom činjenicom opravdavala posebnost mog postojanja. Još manje je smetalo mom ćaletu koji se hvalio da je on majstor i da za njega nema prepreke.

Sa šest ili sedam godina sam imala penicilnski šok. Primila injekciju i sve počelo da pišti i da se okreće. Imala zvučne halucinacije, spašavali me tako, provela noć u bolnici i tako. Potvrdili alergiju na penicilin. Tako mi piše na svim zdravstvenim dokumentima, debelim crvenim slovima CAVE PENICILIN!!! Sa tri znaka uzvičnika, uskličnika, radosti i ushićenja. Smrtno sam alergična na njega. Ne smem ni da ga omirišem. Ozbiljno. Čim priđem onoj prostoriji gde te bockaju, meni se pada u nesvest. Ne primam u toj prostoriji injekcije kada sam bolesna, već me premeštaju neke druge. Ne moram ni da vam kažem koliko me sestre zbog toga vole.

Isto neko to doba, Ana i ja trčimo kroz zgradu, ja se sapletem i padnem na stepenik. Pravo na gušu. Rascepim se sve. Da je bilo santimetar niže, ne daj Bože, ko zna da li bih trtljala ovde sada. Sve mi zinulo. Bolnica, ušivanje, lep ožiljak.

Prvi, drugi razred, ja jurcam kroz kuću, sapletem se o sopstvene noge, zabijem glavu u drveni naslon od fotelje, šraf od naočara me raseče pored oka. Krvoliptanje na sve strane. Bolnica, ušivanje, ružan ožiljak.

Opet isto neko to doba, ja jurcam napolju po okolnim zgradama. Pogađate, sapletem se i padnem. Ali bitno je gde! Neki savestan građanin (budala) je tog dana pokupio svu srču od stakla po okolini i stavio je na jedno mesto. Ja sam, naravno, pala na to. Srećom, nekako sam se presamitila i izvela neku egzibiciju, da sam samo ruku “umočila“ u onu srču. Kao da su zaklali omanju kravu. Isekoh šaku, tu odmah iznad onih vena koje tinejdžerke vole da seku. Ja, pikavac, ulazim u obližnji frizerski salon, da operem ruku, a iz mene ide krv i neće stane. Ona se izbezumi i pošalje me kući. Ja dolazim kući, sve iza sebe ostavljajuči finu crvenu liniju, i pitam mamu: “Je l’ sam isekla vene?“. Reče mi ona da joj se tada sve okrenulo i u stomaku, nogama i glavi. Bolnica, prošlo bez ušivanja, prilično cool ožiljak.

Drugi razred, ja u muškom wc-u, mali ‘arambaša, bijem se sa dečacima. Sima me šutne u stomak, ja se presamitim od bolova koji ne prestaju. Učiteljica me pošalje kući, ja ne mogu da stignem. Stignem do ujke i ujne, odmah u bolnicu, hitna operacija slepog creva. Da sam još malo čekala, puklo bi. I taj ožiljak mi se sviđa.

U trećem razredu mi je bilo zabranjeno da se okrećem po onim gelenderima. Ja sam to, naravno, radila. Jedan dan sletim na ivičnjak, booooli, ali ne smem da kažem. Odlazim kući i kažem da sam pala na kamen. Prošlo deset- dva’es minuta, ne prestaje. Ja priznam. Vode me u bolnicu, naprsnuće ključne kosti. Gips mesec dana. Milina.

U petom razredu me udarila kola. Ma gde udarila, razvalila me. Kratak medicinski izveštaj: šest preloma na butnoj kosti, polomljena nadlaktica, rameni zglob i ključna kost (ona ista) i hematom k’o druga glava na glavi. Pločica i pet šrafa na nozi, šipka u ruci. Glava se smanjila sama. Pet meseci u gipsanom koritu. Dve rehabilitacije da prohodam ponovo. Dok sam bila u gipsu, sjebali me još malo. Prvo mi se napravi dekubitis na laktu, pa koža na tom delu nije htela da mi raste više. Neke silne pare dadoše moji da stigne nešto iz Nemačke da mi poraste koža. I dan, danas odvratno izgleda i to ne osećam. Borski lekari me ostavili duže u gipsu nego što treba, pa mi se kičma iskrivila i dobila sam torako – lumbalnu skoliozu 16 stepena. Posledice nemam, osim toga što mi je noga malo kraća, pa nosim uložak u obući da ne bih ćopkala kao veliko pingviče, uz uložak ćopkam kao malo. I to da radim kao vremenska prognoza. Nikad ne grešim. Ruka boli kada da se vreme menja drastično iz toplog u hladno ili obrnuto, noga kada će kiša da pada. Glava počela da zajebava sada na ovo ludilo od vremena.

U prvoj srednje mi našli tumor. Ojhaaa! Ne onaj zli, nego onaj dobar. Fibroadenom na levoj dojci (kako mrzim izraz dojka!). Lečiše me nekim alternativnim (koga su kasnije priznali zvaničnim) lekom. I to nestade. Stručna javnost bila zapanjena. Bez ožiljaka.

U drugoj srednje dobih prvu F dijagnozu. Kao neki stelt bombarder F 43. Neki poremećaji ponašanja sa promenama ličnosti. Radila sam i onog Rošraha i još gomilu testova. Dobih fine neuroleptike i obavezno posećivanje psihijatra u narednih 6 meseci. Prođe i to, dijagnoza osta. Ne smem nikada da imam oružije, a i bolje je tako.

Na fakultetu sam dobila drugu F dijagnozu. Napadi panike. F 41. Mislila sam da ću d’umrem. Otkazala mi desna ruka, pristisak mi se popeo na 300, i završila u hitnoj. Kažu ništa mi nije, fizički. Opet ja kod čika doktora za glavu. Samo što je ova radila na studentskoj poliklinici pa je mrzelo. Tako mi prepisala lekove koji se daju za šizofreniju, rekla mi da se bavim pilatesom i da čitam Valjarevića, jer je on “oslobođen anksioznosti“. Kreten. Nađosmo mama i ja, preko blagoslovenog nam interneta, stručnjake za kognitivno – bihevioralnu terapiju, i naučih ja da kontrolišem taj problem. Hvala Jagodina!

Pre mesec dana opet mi našli one vesele tumore. Ovog puta dva. I u jednoj i u drugoj. Moji prijatelji im dali vesela imena – Kalkuta i Rahmanjinov. I tako opet pijem eksperimentalan, sada već, zvaničan lek. Pa će vidimo šta će biti.

Nisam vam spomenula od deteta da imam migrene koje, ako ne saniram na vreme, me odvedu u hitnu na novalgetole. Ni hronične bronhitise na svaka tri meseca, koje ja samo pojačavam cigaretama koje iz usta ne vadim. Ni to da mi se povremno desi zapaljenje vežnjače, pa izgledam kao da me je neko tukao. A ni to da kada mi jednom mesečno dođu oni dani, toliko me sve boli da želim da mi odma’ neko spuca neki morfijum pravu u venu. I da toliko pravim poplave da moram da se presvlačim stalno.

I tako..
Nisam ovo ispisala da bi se neko sažalio na mene. Niti sam pisala da se ja žalim. Nikako. Nego tako, došlo mi. I da me bolje zamislite, ako me već zamišljate.

A što se tiče onih 6%, to su bre rešivi problemi! Samo neko treba imati volje, a u međuvremenu, ja slušam ovo: