Udomiše me

U svega 5 minuta Mahlat me napala da se selim. Ja nisam ‘tela jer ko se seli taj se ne veseli. Onda se tu umešao Poslednji skaut. I preseliše me. Ja bila sva nešto istraumirana, ali kako i zašto je sve to dobro, čitaćete na novoj adresi, jer vam ja više neću pisati odavde.

Kad sam već odrasla, red je i da se uselim u svoj stan.

Od sada vam pišem odavde: http://www.ivanizmi.com/

Tu ću i dalje da budem ja koja analizira, besni, patetiše, smara, plače i možda vas ponekad zasmeje.

 

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 

Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 

Knjige: Za moju malu i Pet litara krvi

Rešila sam da uvedem novu “temu“ na blogu, pa da vam preporučujem svoje omiljene knjige.

Jesam ja, tu i tamo po blogu, spominjala moje omiljene knjige, ali sada sam se začitala nešto, pa kako stalno čitam omiljene knjige over and over, rekoh kad god čitam neku, da vam je preporučim.

A i čisto da ne ostanete neinformisani o bilo kom delu mog života (evo sad me nešto jajnik zeza 😛 )

Pa da krenemo.

Trenutno čitam dve knjige, što kod mene ništa nije neobično, obično čitam nekoliko knjiga istovremeno, u zavisnosti od žanra, raspoloženja i uvek imam neku totalno light za obroke i ovaj, wc 😀

Prva je “Za moju malu“ Tonija Parsonsa, koju mi je sestra kupila, ja sam je posudila nekome i dobila je nazad posle 3 godine. Nazdravlje. Knjiga mi posebno znači jer ima posvetu “ Cigančetu od Ane. Te quero mi hermana“

Za moju malu je prva Parsonsonova knjiga koju sam pročitala i najomiljenija. I ostale su mi dobre, ali ova mi je…nešto najnežnije i najemotivnije što sam pročitala.

Bavi se gubitkom voljene osobe, porodicom, životom i sve u svemu ljubavlju. Ova knjiga i njen pisac imaju fantastičnu sposobnost da životne stvari i tajni prenesu na tako nežan i prost način da i ne primetite kad vam suze krenu. A kreću, veoma često.

Neki kažu da se knjiga graniči sa patetikom, ali ja, ovako prirodno dramatična i patetična, je nisam doživela tako. Meni je knjiga istinita, govori o životu, o borbi sa životom, o borbi sa samim sobom i na kraju krajeva, optimistična je.

Tužna, pretužna na momente, vesela, lepa i govori o nekim pravim vrednostima, koje se u današnjem društvu sve više zaboravljaju.

Da sad ja ne bi tupila više, jer kad god preporučujem nešto, izbegavam da navodim radnju, mislim da je lepši elemenat iznenađenja, navešću vam par citata, odlomaka iz knjige

Mislim da je moguće potrošiti ljubav. Mislim da čovek može svu da je da jednoj osobi. Moguće je voleti toliko snažno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

…Ali nijedan od njih mi nije pravi prijatelj. Krivica nije njihov. Moja je. Nekako sam ih sve pustio da odlutaju. Nisam im uzvraćao telefonske pozive. Odbijao sam pozive na večeru pod bednim izgovorima. Nisam ulagao napor, onaj beskrajan napor koje je potrebno da bi se prijateljstvo održalo u životu….

Lično ne verujem da je moguće ukrasti jedno ljudsko biće od drugog….Ljudi su čudni. Samo iskliznu

Ja sam u dodiru sa mrtvima?

Kakva šala.

Ne mogu da dođem ni u dodir sa živima

… i tako…

Druga knjiga koju želim da vam preporučim je “Pet litara krvi“ Bila Hejza.

Ovo je jedna od onih knjiga koje sasvim čudno ulete u život. Bila sam sa mamom u biblioteci i dok je ona birala knjige, ja sam sasvim slučajno videla ovu i uzela je. Kada sam je pročitala, znala sam da moram da je imam, pa je moja majka, sasvim slučajno, u drugom gradu, na uličnoj tezgi našla i kupila mi je.

Pet litara krvi je “lična i prirodna istorija krvi“. Krajnje neobično delo. O krvi. Ko bi želeo to da čita, pitate se? Verujte mi, delo je jedinstveno.

Bil Hejz je uspeo da na poetičan, šaljiv i ispitivački način napiše esej o sebi, o svojoj porodici, ljudskom rodu i prošlosti sve to vezujući za krv.

Autor ima sopstvene, lične razloge zašto se bavi krvlju, tako da ova knjiga na kraju ispada nežna ljubavna priča, ali na krajnje originalan način.
Saznaćete neverovatne činjenice o krvi, podsetićete se mitova iz detinjstva, zaprepastiti nad nekim sudbinama, par puta dobro opsovati nad ljudskim nesrećama i sve u svemu se raznežiti.

Ovo je jedno od najoriginalnijih dela koje sam ja pročitala i između ostalog predstavlja svedočenje o nepokolebljivoj ljudskoj volji za životom.

Obe ove knjige, toplo preporučujem, pa kad imate vremena….

 

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 

Duševne bolesti, “slavne osobe“ i uticaj istih na moje mentalno stanje

Ja mislim da sam mentalno zakinuta još od kad sam se rodila. Prvo je tu genetika odradila svoje, pa ona spirala, pa ono što me davilo dok sam se rađala. Posle me zakidaše ovi moji divni roditelji što me učili da je svet lep, da su ljudi divni, da se priča dobar dan i tako te slične stvari koje veze nemaju sa realnošću.

Eto, baš juče, farbamo jajca mama i ja, i pričam ja o jednoj, što je baksuz i zmija od kad se ispilila, al’ štooooo ima muža, na lebac da ga mažeš kol’ko fin čovek. I meni mama reče da je to obično tako, tj da su muškarci generalno laki za manipulaciju i da svaka žena može to. Tu se ja uzjogunim i kažem Ti si kriva što ja to ne znam, nikad me nisi naučila, kako ja to da znam, eto zato sam sama, umreću sama i bla bla bla…

Elem, nisam uopšte o ovome ‘tela da vam pišem. Htedoh o mentalnoj zakinutosti da vam pišem. Rekoh vam da patim od nekih dve F dijagnoze. One panike i “poremećaji ponašanja“ tj u današnjoj literaturi popularno nazvano bipolarni poremećaj.

Ja tako na ovom tviteru videh pre neki dan rečenicu od koje se fino nasmeja – I hate being bipolar. It’s fantastic! I metnem je kao status na fejsbuk da se malo ljudi vesele. Kad ono svi promašiše temu. Niko se ne smeje, svi krenuše da mi objašnjavaju kako sam fensi bolest izabrala, kako meni “nije ništa“, to izmislii doktori itd.

Ja rekoh jedno 15 O Aman-a i pobrišem sve to uz odgovor da su mnogo ozbiljni.

Pa se zamislim malo. Pa se pitam.

Pa negde u međuvremenu farbanja onih gore jajca pročtim novine, pa vidim kako ona Catherine Zita-Jones izašla sa klinike gde se bila sama prijavila baš zbog tog bipolara, jer nije više mogla da izdrži. Pa bila tamo pet dana, vratila se izlečena i svima preporučila da idu da se leče. Usput dobila ulogu u novom filmu.

Pa se iznerviram. ‘Ajde, evo idem da se lečim. Pa popizdim. Pa shvatim ono “fensi si bolest izabrala“.

Meni su taj F dijagnostikovali u šesnaestoj godini života, kad popularno nije bilo uopšte i još dok se svi ti selebritiji nisu setili da imaju takvu neku “bezazlenu“ boles’.

I to se ne leči! To je jebeno stanje koje traje. I kontroliše se. To vam je gospodo, laički rečeno, blaži oblik manične depresije. U malo težim slučajevima, piješ lekove celog života, u lakšim, kao što je moj, piješ lekove dok se ne “anuliraš“. Posle, učiš da živiš sa tim, prepoznaješ faze, učiš da kad si u maničnoj ne kupiš kuću na Havajima, ili se udaš za prvog kog ti kaže da si lepa. Učiš, da kad si u depresivnoj, jer si video tužnu reklamu, nećeš da umreš i da će da prođe.

Sve u svemu, to je stanje. Zajebano i teško. I ne leči se! Pogotovu za pet dana. I baš mi je ta trebala da mi kaže da ja treba da se lečim.

I što pizdim što mi ti takvi, trivijalizuju ozbiljnu bolest, sa kojom se mačujem jako drugo vremena, jer joj niko nije ponudio ulogu neko vreme.

Eto tako!

 

Četiri godine

… Da sam tada znala ono što znam sada, još jače bih se borila za tebe. Drugačije. Svakako drugačije.

Muči me neki totalno iracionalan osećaj krivice ove godišnjice. Znam da nema smisla, al’ me nešto stiska…

Bila sam juče “tamo“. Sve je obraslo, neprohodno i ima neke čudne ograde. Možda i bolje tako, da više niko ne može da stiče uspomene koje smo mi stvarali “tamo“.

Nedostaješ….

I ja tu ne mogu ništa.

Odoh na groblje…

 

O (ne)pušenju….

“Čuvajte se onih koji su ostavili cigarete, jer kad’ jednog dana zaključe da niste dobri za njih, ostaviće i vas“ – Duško Radović

Ja sam pušač. Strastveni. Ubijam mnogo cigara dnevno. Ali mnogo. Uživam u svakom dimu, tresem se bez cigara, neupotrebljiva sam bez cigareta. Ne želim da ostavim cigarete, a i da hoću – neću! I APSOLUTNO odbijam da umrem od toga. Ja ću da umrem ili mnogo spektakularno ili mnogo glupo. Nema treće.

Ali isto tako, kao pušač, se maksimalno trudim da ispoštujem svakog nepušača. Uvek poštujem zabrane pušenja, kad uđem u nečiju kuću, pitam da li sme da se puši, ako ne može, pijem kafe po terasama ili se ne zadržavam dugo, sve u svemu, trudim se da budem maksimalno fer.

Elem, uz dužno poštovanje svim divnim nepušačima i ostavljačima cigareta, postoje dve vrste ljudi iz ovog soja koji me jednostavno isteruju iz takta.

Prvi, Gospodin/đa Nepušač Sveznalica. Taj/ta nikad u životu cigaretu zapalili nisu, ili ako jesu oni su odmah videli da im to “ne treba u životu, bacili i NIKAD se okrenuli više nisu“.
Elem, ti isti znaju koliko su štetne svake cigarete na svetu koje postoje, a pogotovu marka koju ja pušim. I tačno šta radi svakom mom organu. I kako ću teško i dugo da umrem. I što ne ostavim? Pa nisi ti toliki pušač! Ja da sam na tvom mestu, ja bi’ to bacio/la i nikad se ne bih okrenuo/la.

Ti isti me gledaju sa neke meni nejasne visine i upućuju mi neverovatan pogled pun gađenja kad zapalim cigaretu gde smem, mogu i niko mi ne brani, a oni su tu. I izvode mi razne egzibicije, mašu glavom i rukama, uzdišu i njište jer sve “ide dim u njih“.

A svaki moj postojeći ili nepostojeći finansijski problem rešavaju mojim ostavljanjem cigareta u fazonu “Samo da ostaviš cigarete i moći ćeš da letuješ na Maldivima tri meseca“

E neću, baš neću!!!

Drugi, oni koji su pušili stodvadesetiosamgodina i onda su jednog dana rešili (naredila im žena, šef, čitali Koelja ili nešto slično) da prestanu.
I manje više su uspešni u tome. Njihova svaka rečenica, kada vas vide sa cigaretom, počinje sa “Ej, što ne ostaviš to, vidiš kako JA, samo sam jedan dan bacio/la paklu, sad samo, ako zapalim jednom dnevno, posle ručka, ta mi najslađa…“

Oni vam opisuju sve boje, sve mirise, ukuse ma SVE što propuštate zato što pušite. I konstantno vas dave svojom herojskom borbom protiv cigareta, očekuju vašu podršku i saučesništvo u istoj.

E neću, baš neću!!!

I ponavljam za kraj, zaista poštujem sve normalne ljude koji ne puše, i iskreno se divim ljudima koji su želeli i ostavili cigarete, ali ova dva gore opisana tipa me izuzetno nerviraju i sad sam mnogo iznervirana i morala sam da napišem ovo.

 

Ja sam suuuuper

Ako nešto ne volim da čujem iz usta muškarca sa kojim bih se ja svojatala malo, je da sam suuuuuuper!

Zašto, interesuje vas? Ili ne? Ipak ću vam reći.

Prvo, znam da sam suuuuupeeeerr!

Drugo, to što sam suuuuper, po difoltu znači da od mene hoće da mu kompenziram neki kompleks, dok mu “ne komplekse“ leči legitimna, žena, devojka ili neka koju juri da mu bude žena ili devojka.

O! Aman više stvarno. Što me vole ti oženjeni i/ili zauzeti, pa to je neverovatno. I to ne oni što imaju devojke po mesec dva, nego što se vodaju po deset godina.

Elem, ja sam suuuper. Ja razumem, ja znam, ja osećam, ja pametna, ja šašava, sa mnom se može popije, može opsuje, nisam ljubomorna, posesivna, može gledamo fudbal i boks, može da igramo fudbal (ja da branim), komentarišemo ženske, igramo tekken i svašta još nešto. Za sve sam suuuuperr, samo nisam suuuuperrr da budem legitimna, zvanična devojka. ‘Ajde. Za to su sve one koje nisu suuuuuuupeer. Tako nekako sam ja ukapirala.

Ozbiljno, sad ono kad sam se skoro zaljubljivala i odljubila monUmentalno, tako sam sa se jednim davila do besvesti da ja to sve “ispipam“ teren, da se ne u’vatim opet za budalu, i kad me konačno smekšao, ja se opustih lepo, vidim lepo, kažem lepo: Sviđaš mi se, aj se dogovorimo šta će radimo, on meni reče da je jeo mnogo lepu pljeskavicu. Ja njemu da je idiot.

Al’ neće duša, moram ja sebi sve da objasnim, pa ga iscimah da mi objasni razloge svog idiotskog ponašanja. Kad sam dovoljno pritegla, prizna mi on, da se negde u međuvremenu našeg davljenja on pomirio sa bivšom mu ljubavi, al’ da mu to “poluprazno“, pa da mi nastavimo da se davimo (jer sam ja suuuuperr, jel’te), dok on ne odluči šta će! Mame mi tako rek’o i ostao živ. Ja da ti popunjavam poluprazno? Idi begaj bre!

I to sve zato što sam super! Pa majke mi bre, nije više fer, al’ ozbiljno vam kažem.

I tako kad čujem da sam suuuuuppeerr od nekog, prvo o’ću da se bijem, pa posle begam glavom bez obzira u poznato i nepoznato.

Ja sam suuuper!

 

Machete i Black Swan

Znam, nikako ne idu zajedno, al’ da objasnim.

Sinoć, na petak veče, me ispališe dva muškarca. Dotičnim muškarcima nije uloga u timu da me romantičarski izvode, već prijateljski trpe, tako da sam im dozvolila da me iskuliraju. Jedan zbog Family Guy-a, drugi zbog nekih plakata.

Elem, ostadoh tako sama u petak veče, pa reših da pogledam filmove koje sam propustila zbog depresije, nalaženja posla, zadržavanja posla, frke oko posla i na kraju krajeva jednog sveopšteg “mrza“ i apatije u koju sam zapala.

Ova dva su mi bila prva na listi.

I krećemo.

Machete

Machete je jednom rečju sjajan! Ali stvarno sjajan. Ja mislila da se takvi filmovi više ne prave. U mojim kategorijama to ide pod neki akcioni trash. Robert Rodriguez je jednostavno genije, volim njegove radove i uopšte me nije razočarao. Cast mu je sjajan, Danny Trejo je napokon uspeo da zablista u glavnoj ulozi, za’ebana Michelle Rodriguez, Robert De Niro, malo Jessice Albe zbog kozmetike, a da ne napominjem moje oduševljenje zbog Steven-a Seagal-a.
Priča – jednostavna kao kod svakog takvog žanra. Čovek davno zaboravljenih vrlina, lojanost, čast, hrabrost, sa zajebanim talentom da kolje sve oko sebe, biva uništen od strane onih koji to nisu. Nakon nekoliko godina, čovek pokušava da stane na svoje noge, pošteno i iskreno, pošto je takav kakav jeste. Ali, ne lezi vraže, sistem, pokvaren kakav jeste, ga opet uvlači u svoje zavrzlame, dok naš junak na kraju ne reši da ih sve lepo pošalje u pakao.

To je to. Ništa više, ništa manje.

U prvih pet minuta filma sam znala da me čeka super zabava, nekoliko puta sam se raspala od smeha, prvi sex je stigao u 25 minutu (pisala negde ovde da sex ne sme biti u prvih 30 minuta filma, oprostiću 🙂 ), dosta krvi, eksplozija i sve ono što ovakav film treba da ima.

Sve u svemu, baš to. Žanrovski je obuhvatio sve “dramaturške“ zahteve koje mora imati. Usamljenog junaka, svetsku zaveru, neophodnu brutalnost i sirovost, rekoh već dosta krvi i eksplozija, san o boljem životu, revoluciju, meni dobrog humora, Jessicu Albu zbog kozmetike(ponavljam), par dobrih sisa, kao i Rodrigezovo igranje sa stereotipima o Meksikancima, koje je na granici uvredljivog, ali vrlo tačno.

Sve u svemu, ja zadovoljna.

Black Swan

Hm.

Ovo mi je zeznuto. Kada sam prvi put čula za film, kategorisan je pod “obavezno“ pogledati. Posle su mi neki ljudi, čije mišljenje izuzetno cenim i poštujem, preporučili film isto kao “obavezno“ pogledati.

Onda je stigla sva ona frka oko Oskara, pa se odjednom svima sviđao film. Tu se meni upalila lampica, jer nekako mislim da ne može nešto svima da se sviđa.

Da me je bar jednom taj ludi osećaj prevario.

I tako, juče rekoh nekima: Sablažnjavam javnost, meni Black Swan …onako!

Odmah se ograđujem od onih koji će me prozvati glupom i da ja ne razumem. Oooo itekako ja razumem. To što sam počela ovaj post sa filmom Machete, ne znači da ja ne znam za bolje. Znam itekako.

Ali…ne kažem ja da je film loš. Nije, daleko od toga. Ali kada mi se tako napumpaju očekivanja, ja zaista očekujem nešto mind blowing. A ovo, jednostavno nije to.

U slučaju, da mi film ne pada pod akciju ili trash, kao Machete gore, ja volim o mom filmu da mislim sve vreme dok ga gledam, da me intrigira, da mi nije jasno, da nagađam, da mozgam i pametujem.

Ovde mi nekako sve odma’ jasno. I mama i ćerka, i ružičasta soba, i inhibicije, i odnos prema telu, i balet kao metafora i naravno Crni labud. I onda, znam sve šta će biti, i da mi oprostite, malo mi bilo dosadno.

Black Swan je psihološki triler i vidim tamo na nekim sajtovima ga upoređuju i povezuju za sa “Stanarom“ Romana Polanskog. Epa, mene je Stanar bukvalno držao na ivici fotelje, bila sam fascinirana ulaskom u bolest, bila sam izbezumljena sve vreme tokom filma, a tri dana posle toga nisam mogla da spavam. I sad ponekad, kad ga se setim, imam problem da gasim svetlo noću. Dok me je Black Swan štrecnuo par puta, ali ništa…onako…

Sve u svemu, ja sam snob. To sam zaključila. I film stvarno nije loš. Dobar je. I svi su sjajni. I kamera, i muzika i glumci, al’ meni sve to …onako…

 

…While liberty stands naked screaming in horror…

Ja sam danas mnogo besna i suludničava iako sam počela jutros cvrkutanjem o trbušnjacima i Ogiju.

Nisam ja toliko jebivetrasta da ne primećujem ništa oko sebe. Pizdim ja i oko Cece, i oko preCednika, i dvorafarmevelikogbrata i onihtamoštosejebuajanemogutodanevidiminečujemabolimedupe, i oko Alo-a, i Amerikanaca što izazvaše cunami i oko trešanja i najviše oko ovog glupog naroda.

Al’ umorila sam se od toga da pizdim, jer rekoh već hiljadu puta, pa i opet – svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, sami smo si krivi za ovo. Tj nisam ja, ja sam genijalna, al’ ko dozvoljava sam je kriv, a narooood glup. I sve zaboravlja, i blesav i lenj, i apatičan i neobrazovan i neće da se obrazuje i samim tim, sedi, ćuti i trpi. Ako bre onda!

Nego mi žao mene i dragih mi ljudi, i to rekoh više puta. Ja ne dam, ne “svrstavam se sa njima“, ja se svađam na sitno, ne dam da me prave budalom i ako to rade kako god se okrenem, slavno izgubim u 9 od 10 slučajeva, al’ se nadam da sam bar pokazala zube, da vide dušmani da ne mogu sa mnom tako lako.

I ljuta sam i besna do besvesti oko nečega što se još nije razrešilo, pa ne mogu da vam pišem, al’ kad se reši sve ću vam napišem, sa sve imenima i prezimenima, ni to neće ništa da promeni, al’ duša će mi se olakša.

A što se tiče ove “socialno političke osvešćenosti“ i glupog naroda, rek’o Everlast sve lepo u ovoj pesmici, bez obzira da li neko živi u Ugandi, Americi ili Srbiji:

Blue sky, devil eye
Cyanide, suicide
Double down, let it ride
Lose your money
Bruise your pride
Easy come, easy went
Ghetto slums tenements
Things look real, Old Testament
Blame it all on the president

(Chorus)
The emperor’s got brand new clothes
And everybody but him knows he’s naked
But you don’t say a word
The emperor’s got brand new jewels
Wake up soon you silly fools
He’s naked
But you don’t say a word
The rich they get richer
The poor they get poorer
While liberty stands naked screaming in horror
The emperor raped her but we just ignore her
The rich they get richer
The poor they get poorer

Euthanize, youth will rise
Scrutinize, truth from lies
Time to revolutionize
Organize, weaponise
Easy come, easy go
Think I’m movin just a little bit too slow
Got front row tickets to the big freak show
Wait for the whole freakin’ thing to blow

(Chorus)

Homicide, genocide
Victimize, paralyze
Empathize and analyze
Compromise and vandalize
Easy come, hard to take
Wide awake the original fake
Find the heart, drive the stake
Wait for the whole freakin’ thing to break

(Chorus)

Ko razume, razume

Ko ne zna engleski, nek’ nauči

Ko neće, i za to me baš briga

Aj pa tako….

 

Ma kakvi crni trbušnjaci….

Rekoh vam u prošlom povratničkom postu da sam se opet ugojila. Nazdravlje.

I isto vam rekoh da me boli dupe. Epa nije baš tako, malo sam vas slagala. Nisam se bacila na ona gladovanja kao što umem jerbo sam definitivno zaključila da ja VOLIM bre da jedem i da ne mogu toga da se odreknem.

Ali sam mudro zaključila da ću da se trudim da potrošim to što unesem, a to nije nimalo lako, jer unosim brate muški. Neće se lažemo. Nisam ja od onih što pričaju “ma i voda se lepi za mene“. Normalno da se sve “lepi“ kad jedem kao svinja. Tačka.

I tako ja idem svuda peške, od kako se otopio sneg, gde god treba, tamo – vamo. Čak idem posle posla (kad mogu) do prijatelja koji radi na skrooooz daleko na kraj grada, pa se vraćamo peške kući jer je on muškarac od 116 kila, pa da se stanjimo. Jes da 8 od 10 puta svratimo usput na neku klopu, al’ bitan je trud, da? 🙂

Elemmmm, ja juče imala milijardu i jednu obavezu, pa nisam stigla da uradim i svoju dnevne vežbice za smanjivanje pojasa oko strukića koji mi nenormalno ide na živce, pošto se u farmerke uvlačim kašikom za cipele.

Pridveče svratim do moje drugarice one najbolje u univerzumu i do onog dečka Ogija koji mi je najbolji drugar. On sad zna da me zove Ivana, a ne više Iana. Sad sklapamo cele rečenice, vodimo razgovore, znamo da brojimo do 10, pa i malo više, učimo boje, a znamo kako se kaže maca, kuca, zeka na engleskom, i tako još neke stvari.

I da se vratim na naslov. Kakvi bre crni trbušnjaci i vežbice?! To meni uopšte ne treba kad provedem sat vremena sa Ogijem. Nije ni čudo što mi drugarka ima ukupno 14 kila sa sve odećom.

On i ja smo šizeli i đuskali uz funky muziku osamdesetih, tako da sam aerobik precrtala sa liste za taj dan. Posle smo se valjali po tepihu i radili te iste trbušnjake dok smo učili da brojimo. Posle je bilo – Ivana donesi loptu, pa mogu i pilates da precrtam sa svoje liste.

Sve u svemu, kome trebaju trbušnjaci kad imam Ogija? Je l’ da? Da.

A vi vidite kakav je to frajer:

 

Odrasla sam (I’m back)

Konačno se i to desilo!

Ono tamo kad sam depresirala i nestala, imala sam, da ga nazovemo blaži nervni slom.

Lepo sam legla nedelju dana u krevet i nisam ustala. Do wc-a možda. Pičila sudoku i slušala/gledala VH1.

Oko čega sam sve depresirala neću da vas smaram, ko me čita zna otprilike šta me sve muči, samo se složilo, onako na gomilu, pa je moralo negde da prelije.

Onda sam tih nedelju dana dok sam ležala smišljala kako da sve to popravim, smišljala, smišljala i na kraju smislila! Sve sam isplanirala! I kako ću da promenim posao, i kako ću da promenim grad i da se odljubim i zaljubim i sve. Plan je fenomenaalan!

Samo što sam nogicom zakoračila u ostvarivanje plana, život mi tresnuo jedan šamar i kaže ne moooožeeee! I ne samo da ne može nego ti tovarim još problema. I tako za svaku stavku mog problema. NIŠTA mi se nije ostvarilo niti ima šanse da se promeni.

Pos’o – ne samo da ga nisam promenila, nego sam dobila cirkus situaciju o kojoj neću da pišem dok se ne završi, ovako ili onako. Al’ to je dobro, jer sam postala dvesta puta sposobnija nego što sam bila, naučila sam posao mnogo bolje, naučila sam i što znam i što ne znam, i što mi treba i što će mi možda zatrebati. I kuliram. I zviždim. I radim na 130% pogona i SUPER MI

Grad – Ovde sam, jebi ga još uvek. Pokušavam i dalje, koliko odbijenica za posao imam iz cele Srbije, a i inostranstva, izložbu mogu da napravim. Al’ opet dobro.

Odljubila se – ja jesam, moj ego nije i verovatno nikad neće. Njemu neće bude jasno nikad kako onaj tamo, koji više i nije bitan ko je, mene ovakvu savršenu ne može da voli. I opet dobro. Generalno me boli dupe. Stvarno

Zaljubila se – i to sam uspela da uradim. Onako fino sam ispitvala sa svih strana, da se negde ne zajebem i opet sam se zajebala. Samo što sam nešto naučila iz prethodnih iskustava, pa samo rekoh doviđenja i odmah se i odljubila. I za to me boli dupe.

Ugojila se. Opet dobro. Idem peške svuda, upoznala grad bolje nego ikad, slušam muziku po 15 sati dnevno na sluške i super mi.

Postala još netolerantnija na gluposti. Još lajavija. Sposobnije lajavija. Očvrsnula sam. Udebljala mi se koža. I tako sam ja zaključila da sam odrasla.

Eto mene opet. Jel’ sam nedostajala nekom bar malo? 🙂

 

Najlepše na svetu

….nema me. Sa razlogom. Biće me opet, kad dođe vreme.
Ali morala sam da napravim izuzetak, jer sam dobila najlepši poklon na svetu. Tek onako.

Jedna veoma posebna osoba je napisala sastav:

Moj idol

Mozda idol ne treba po ponasasnju da bude slican nama ili po njegovim zivotnim iskustvima, jer,na primer, ja sam tip osobe koji je zainteresovan za umetnost, koja ima neka malo neobicna razmisljanja i pogled na svet. Imam vise, necu reci idola, ali ljudi kojima se divim, pevacica Florence, koja stvara tako jedinstvenu muziku koju kad slusam imam osecaj da peva sve ono sto je u mojoj glavi, Natalia Fabia, slikarka koja me inspirise njenom preciznoscu i detaljnoscu…
Pojam idola jeste precenjen, zato sto pre svega, deca, kao svoj uzor, gledaju poznate licnosti, da ne nabrajam. Ali zasto bi tako bilo?
Moj pravi idol, uzor jeste moja sestra Ivana. Nju ja mnogo volim. Naucila me je mnogim stvarima. Kako da vam predstavim Ivanu? Neko bi rekao da je prosecnog izgleda. Naravno, meni je nesto vise od toga. Ona je divna osoba, koja zna u svakom trenutku da kaze one prave reci. Ne zivimo u istom gradu, ali ta daljina nas ne sprecava da se svaki dan cujemo. Njeno prisustvo mi prija i nikad mi nije dosadno dok sam sa njom. Jednostavno ona je zabavna. Energicna. Spremna da ucini drugima i ne trazi za uzvrat. Mogu reci da svako od nas ima svoj pristup i pogled na svet. Nas dve se u tome slazemo. Ali i jos jedna stvar koju delimo jeste da volimo istu vrstu muzike. I ne, to nije bezazleno koliko mozda zvuci, jer muzikom mnogi ljudi ispoljavaju ono sto misle.Ona je vedra i vrlo komunikativna osoba. Za svojih dvadeset sedam godina ona je prosla kroz razne stvari koje neko za ceo zivot ne bi, iz kojih se vesto izborila. I zato volim da svoje probleme podelim sa njom. Jer u njenim dubokim braon ocima vidim da mi svoje odgovore daje iskreno, najiskrenije.
Volim i samo da je slusam kako prica, volim i samo da je gledam. Hocu da znam sve ono sta ona zna. Sigurna sam da to ne mogu uspeti,jer ona je jedna od onih osoba koja se radja samo jednom i nikad vise, ali trudim se, radi sebe, i to je ono bitno. I hocu jos jednom da kazem da, moju sestru Ivanu, ja mnogo volim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot bez nje. Ona ima jedno mesto u mom srcu koje ce uvek ostati njeno, netaknuto.

Marija Šešlija
14 godina
MOJA SESTRA!!