Mahlat i Šapke su mi skrenule pažnju na Vanju
Vanja Pilipović iz Sonte je obolela od teške bolesti srca. Potrebna joj je transplantacija srca u Austriji. Operacija košta 100.000 evra.
U toku je akcija “Srce ne može da čeka“ u kojoj se prikuplja novac za Vanjinu operaciju
Sve informacije o Vanji i načinu na koji se može pomoći možete naći na ovom sajtu
Ovo srce stvarno ne može da čeka
Kako god da se okrenem dupe mi od pozadi. Kako god da se okrenem pre ili kasnije razgovor krene na “to“. Ne na sexualne zajebancije, ja sex nazivam pravim imenom. “To“ nazivam ono što ne umem da imenujem, pojmim i iznaliziram ma koliko se vrtela u krug. Otud i naslov za ovo – nedotstatak vokabulara.
Razgovor je tekao otprilke ovako: (Oprostite na skraćivanju, cenzurisanju, brisanju i neadekvatnim terminima, ali mora tako)
- Pa čekaj, to se na kraju sve svodi na klasiku.
- NE!! O tome ti pričam. Zbog toga izbegavam da pričam o “tome“. Zato što svi odma’ pomisle na klasiku. Sa klasikom umem da izađem na kraj. Sa ovim još uvek ne umem.
- Pa ne razumem. Šta bi te zadovoljilo da se desi? “Ja sam govno“ ili “bacač plamena“?
- Ne znam. Verovatno ni jedno ni drugo. Mora vreme da prođe.
- Pa nisi mi jasna. Ipak je to klasika. I stvar ega.
- Nije! Obezvređuješ moja osećanja. Probudi se ti sutra i shvati da je tvoj život bio laž. Da sve što si uradio, sve što se desilo, čuo, video, osetio, nije bilo stvarno. Da je sve zasnovano na laži.
- Pa doooobro. Pokušavam da se stavim u tvoju poziciju. Al’ ti si zajebana.
- Znam. I ne umem da objasnim.
- Prosto mi je neverovatno da ti ne umeš da objasniš nešto. I da ti nedostaje – vokabular.
- (Smeh) Nije stvar u vokabularu. Jel’ razumeš ti da je ne umem, ma koliko se trudila, da pojmim koncept onoga što se desilo. Da kako god ga okrenem, ja ne shvatam. Mislim, teorijski da. Ali to je tako dalek pojam za mene, da ja zbog toga ne umem da smislim način da izađem na kraj sa tim. Mora odgovarajuća količina vremena da prođe.
- Čekaj, pa jel’ bio razgovor?
- Jeste. Opet ispadnem magare.
- Ne verujem u to. Čudno mi to. Ti nikome ne ostaješ dužna.
- Ne umem. Baš zbog “toga“. Ne umem da razgovaram tako.
- A da vratiš istom merom?
- Prvo, ne umem i ne želim, a drugo – to ne bi iznenadilo. To je “tamo“ očekivano. Način života. Ono što ne umem da pojmim.
- Pa ne znam šta da ti kažem.
- Pa ništa, ja sam lepo ‘tela da idem kući na vreme, ti si ‘teo da otvaramo dušu ovde (smeh)
- Pa vreme znači, a?
- Pa da. Samo ovaj put traje duže. Sporije zarastam. Ožiljci preko ožiljaka.
- Pa jebi ga
- Pa da…
… i u pms- u sam i slušam ovu pesmicu ceo dan i sve mi se nešto plače….
…reče meni moj bata juče dok malo razgovarasmo o mogućnosti moje udaje ili nalaženja moje srodne duše.
Kako dođosmo dotle?
Na osnovu mog dosadašnjeg staža u momcima, a mislim da sam vam već jednom rekla da od 14 godine uvek imam momka (ovo sad mi je najduži period da sam sama, ikada), ja došla do nekih zaključaka. Ne olako. Analizirala i razmišljala ja dugo o tome.
Neki nisu. Kao na primer moj drug koji je dao sasvim tačnu i veoma opisnu definiciju mojih veza: “Ti imaš sposobnost da iz najvećeg mulja izvučeš najveću kantu za đubre i od toga napraviš vezu“
Pa da prokstarimo kroz moje najveće ljubavi. Ja sam enciklopedija loših veza sa jedinstvenim primercima iz kategorije loših muškaraca.
Prvi kog sam volela ludo i nenormalno u pravom smislu te reči, je bio klasično đubre. Loš i pokvaren do srži. Zauzet. Maltretirao me je do 101 i nazad,a ja fala Bogu sve to trpela zbog “ljubavi“. Ovca. Sa lajt motivom u glavi “ako je ovako teško, mora da vredi“. Ovca, opet. Nije vredelo ništa. Godinama sam se izvlačila iz tog mulja.
Drugi kog sam volela i još uvek volim, je umro. Ne mogu o njemu da kažem da je bio loš, ali nestanak sa ove planete i dimenzije, nikako ne karakteriše dobru vezu.
Treći kog sam volela je bio manijak. Ne baš manijak, ali patio je od nekih teških patologija. Bio je ljubomoran na sve i svakog. Na muškarca koji prođe ulicom, na moje prijatelje – i muške i ženske, na moj fakultet, na moju porodicu na kučiće, mačiće i kamenje. Izolovao me je skroz od mog života koji se na kraju sveo na sedenje u jednoj sobi, jedenje gomila čipsa i gledanja filmova. Od tad imam probleme sa težinom. I iz toga mi je trebalo vremena da se izvučem. Ovca.
Poslednji koga sam volela me je dokusurio. Rastavio me je na sastavne činioce. To je bila situacija koju nikad u snu nisam pomislila da bi meni mogla da se desi. To se dešava nekim ćurkama tamo, a ne meni. Ja sam pametna, ja bih to uvidela na vreme. Zar ja ne bih primetila da me neko ne voli? Zar ja ne bih primetila da neko samo koristi moje srećom dane pogodnosti u životu? Očigledno ne. Ovca, ćurka i idiot. Klasika nad klasikama. Američki film.
No, sve se dešava sa razlogom i ko zna zašto je to dobro. To je prodrmalo neke stvari u mom životu, sve se okrenulo za 180 stepeni i sad je dobro.
Ali zato sad postoji spisak. Zato sad postoje kriterijumi. Teški. Beskomprosmisni. Ma ne interesuje me bre. Ne dam. I ne može.
Zajebavaju me neki moji, da ja imam, pa skoro mafijaški kodeks časti. Možda i imam. Možda stvari koje su meni važne, više ne postoje u ovom vremenu na ovom svetu. Možda treba da putujem kroz vreme, unazad…mnogo unazad.
Ali baš me briga. Tako je kako je.
Tako da uopšte ne osporavam bratovljevu rečenicu. Samo sam mu odgovorila da već imam imena za moja dva boxera koja ću uzeti. Lem i Klem. I da u poslednje vreme razmišljam i o trećem – terijeru koji će se zvati Ralf.
Pa šta?
I to je život.
Ovaj post mi je već dugo u glavi, ali sve nekako se mučim kako da ga napišem. Da li u trećem, prvom ili osmom licu. Da li da napišem naučnu fantastiku ili dramu. Ne ide nikako. Ide jednostvavno kako ide. Al’ tu opet nalazimo na problem “Gde si se zajebala Ivana..“ Zajebala sam se kad sam stavila ime i sliku na ovaj blog i kad sam ga linkovala svima koji me znaju. Pričala sam vam već da bih volela da sam uradila stvari oko anonimnosti drugačije, no šta sad. Tako je kako je.
I idemo….
Onomad, prošle godine kad su se svetovi meni srušili i kad je sve otišlo dole, kad sam ja otišla dole, ona je bila tu. Nije došla tu zbog toga. Došla je “onako“. Al’ sudbina je džudo. I pomogla mi je. Više nego bilo ko drugi što je mogao da mi pomogne u tom trenutku. Pomogla mi je da presečem odnose, tako štetne za mene, za koje ja sama nisam imala snage. Pomogla mi je da vidim neke stvari novim, svežim i zdravim očima. I odmah otišla. Dobila je i kritiku, da me ostavlja samu da se borim sa tim. Ona će otići, a šta ću ja radim? Biće sve okej, rekla je. I bilo je. Ne odmah. Prošlo je dosta vremena, dosta suza, dosta svađanja sa celim univerzumom, a najviše svađanja sa celim svetom. I iz svog tog džumbusa ispadoh ja, nova i srećna. I bilo je sve okej.
I tako nova i srećna ja, sam otišla kod nje. Tek “onako“. I onda smo se našle u obrnutoj situaciji. Onda sam ja donela snagu da se preseku štetne situacije u njenom životu. Da ih ona preseče. Donela sam snagu da je podsetim ko je ona.
I onda sam ja otišla. I opet isto pitanje – Ti si otišla, a šta će sada ona? Pa biće suza, muka, smeha, svađanja sa univerzumom i samim sobom, ali proći će. I biće sve okej SESTRO.
Jer, zato smo tu. GIRRRRRRLLL POWER!
Znate one situacije koje krenu i onda se desi nešto i upali vam se crvena lapmpica. Ako sada odreagujete tako neće stvari da se sruše kao kula od karata, već će da pukne brana na mestu na kome više nikad neće da se zakrpi.
I tu se, ne baš paralizujete, ali ne možete da uradite ništa da to sprečite. Možeš da bleneš kao kreten i da odreaguješ isto onako kako uvek reaguješ, jer si som, jer originalno bivstvuješ jer jednostavno NE MOŽEŠ da odreguješ i uradiš drugačije jer si ti ti.
I onda pukne i ti vidiš kako rovari, ne možeš nikako da zaustaviš, ne možeš čak ni da misliš…“E da sam to drugačije, e da sam ovako…“
Jok samo stojiš ili sediš, kako se ko zatekne, i čudiš se kako se tebi konstantno situacije u životu ponavljaju i kako svaki put ti isto reaguješ na njih.
E to.
Je li zna neko kako se to zove?
BILBAO
Dan pre mog odlaska kući, otišli smo u Bilbao. Kad ću već odatle da odletim nazad, gre’ota da ne vidim taj grad.
Bilbao se nalazi u Baskiji, pokrajni pored Kantabrije. To je ona pokrajna što ‘oće da se odvoji od Španije da budu nezavisna.
Ne želim sada da ulazim u to šta ja mislim o bilo kome ko želi da se odvoji, ali da se razlika vidi odma’, vidi se. U Baskiji pričaju dva jezika – Španski i Baskijski. Njihov jezik. I samim tim što su bilingvalni dokazuju da su drugačiji. Dok smo šetali Bilbaom presrela me jedna “rumska pijanica“ sve lelujajući sa čašicom i obraćajući mi se jezikom koji ne razumem. Kad mu Ana objasnila da ne razumem, čovek mi na pijanom engleskom tražio cigaretu. Dala mu.
Zatim, u Bilbao smo stigli oko 1 sat popodne. Nije kao u Kantabriji, gde ljudi po ceo dan šetaju i sede po barovima. Ovde ljudi rade. Na ulici nema ljudi. Ima klošara, penzionera i neka deca koja su pobegla iz škole da ljubavišu po parkovima. I pričaju tiše, umereniji su. Nisi kao ostali Španci. Činjenica stoji – drugačiji su.
No, dosta o tome. Bilbao. Ne znam ni odakle da krenem da pričam o tom gradu. Drugačiji je. Oni znaju da su drugačiji. Oni vole što su drugačiji. To je raj za arhitetkte. Nema dve iste zgrade u njemu. Sav je uvrnut, drugačiji, futuristički. Pun parkova. Mostova. Skulptura na sve strane. Teško mi je da pričam o tome. Taj grad se mora videti i doživeti.
Čim smo stigle, odma’ smo se zaputile do Gugenhajma. Da bismo stigli dotele trebale smo preći neke stepenice koje smo pre toga gledale dobrih pet minuta jer su izgledale nezavšreno i kao da su iz nekog horor filma. Žao mi je što nemam fotografiju toga, ali bila sam previše uplašena dok sam se spuštala njima.
A onda Gugenhajm. Na vodi je. Nisam to znala. A ispred Gugenhajma onaj džinovski pauk jezivog izgleda. Stvarno nadrealno iskustvo. Žao mi je što nismo ušle u njega, bila je neka dobra izložba, ali ulaz je 11 evra, a mi smo spičkale sve pare. Teško mi je da “objašnjavam“ Bilbao. Lakše mi je u slikama:
Ispred Gugenhajma se nalazi Papi, kuče od cveća. Pravog. I oni ga održavaju.
Nakon toga šetali smo gradom. Pun je, kao što već rekoh, skulptura i futurističkih zajebancija. Raj za oči
Ali nije sve tako futuristički. Imaju i, da ih nazovem, “tematske parkove“, kao ovaj, što smo slobodno nazvale “renesansni park“.
I ovaj japanski park. Ispod svakog drveta piše koje je i kako se gaji u Japanu. Lepa fontana, mostić i jezerce u kome se brčkaju životinjice.
Posle tog dela grada, otišle smo u Stari grad koji je isto prelep. Pun paralelnih uličica sa prodavnicama i barovima.
Žao mi je što ne mogu više da vam ispričam o Bilbau. Ali nekako mi ovde reči nisu dovoljne, ili nisam bila dovoljno dugo. Dovoljno mi je bilo samo da gledam…
TORELAVEGA I FIN NEKI NAROD
Nedaleko od Santandera nalazi se grad Torelavega. To je malo industrijsko mesto i bez obzira što se nalazi u “nekoj tamo civilizovanoj Evropi“, mene, a i ne samo mene podseća na Bor. Santander je prelepo mesto, puno šetališta i svega, ali je nekako grad za roditelje. Torelavega je već nekako drugačija. Oseća se taj radnički duh, ljudi su drugačiji, nisu onako malo snobovi kao u Santanderu.
U Torelavegi žive dosta sestrinih prijatelja, pa sam par puta odlazili tamo “u grad“. Torelavega ima više barova, svirki nekih “poznatijih bendova“, malo su više muzički obrazovaniji itd.
A i grad smrdi…baš kao Bor. Torelavega je grad isti kao Bor, samo operisan od bespotrebne patetike i heroina. I sa puno više para, naravno.
Tako za neki njihov praznik – Tri Kralja, mi se uputismo tamo na koncert nekog benda koji je u svojoj muzici napredovao negde do AC/DC-a, Valjala sam se od smeha slušajući tekstove na engleskom u kome frajer ‘ladno izmišlja reči, pošto sam vam već govorila o njihovom poznavanju engleskog. Kod poznate nam pesme, Wish you were here, od poštovanom nam Pink Floyd-a, sve je srećica izmešao. Al’ nema veze. Provod je bio dobar.
Moja Ana ima divne prijatelje tamo. Naravno, ona je dobar čovek, zato i ima ljude. Moram malo da pričam o njima. Naravno, bilo je mnogo smešno, jer je Ana ko zna šta ispričala o meni pre nego što sam ja došla. U fazonu ja sam njena mlađa sestra, ali kao da sam starija, ja sam pametnija, mudrija bla bla bla… I onda ljudi svi uzbuđeni dođu da me upoznaju, a ja – mutava. Ne znam da beknem reč španskog, oni engleskog.
Al’ opet nije sve to tako. Silvija je anđeo. Tu devojku vam ne mogu opisati niti vam sad sve objašnjavati zašto je anđeo, jer to već spada u domen nekih “privatnih stvari“ (aaaaa, mogu i ja da ćutim, vidite!), ali morate mi verovati na reč. I Silvija zna engleski tako da smo zajedno umirale od smeha.
Amondin je Belgijanka koja je došla u Španiju da se bavi nekim volonterskim radom. Moram ovde da stanem i napravim digresiju. Evropska unija ima gomilu tih programa za volontore. Šalje volontere u razne gradove evrope, da im stan, neki keš i oni rade nešto – npr pomažu slepima i tako slično. I onda gomila mladih tako proputuje i živi u raznim gradovima Evrope. A mi? Zbog ovoga mi se plakalo, a šta naša deca znaju? Ništa….Ja imam 25 godina, i dva puta sam izašla iz zemlje.
No, da se vratimo na Amondin. I tako je ona došla da volontira, naučila jezik, upoznala Karlosa i ostala da živi sa njim. Amondin ne zna engleski, ali nam to opet nije bio problem da se sporazumevamo, pogotovu kad malo popijemo, a Amondin je, isto kao i ja, ljubitelj čašice. Devojka je isto najbolji drajver koji me je ikada vozio (osim ćaleta moga). Amondin je anđeo isto. Zbog isto nekih “privatnih stvari“, prilažem sledeću fotografiju Silvije, Ane i Amondin, za mamu:
Da se vratim u Santander. Santander ima možda tri lokalna benda, a mi smo našli naš omiljeni Funky Station. Naravno, sviraju funk. Ima tu neke gitare, bubanj, bas, kao i svi ostali bendovi sa dodatok saksofona i trombona.
Bili smo na par njihovih svirki u uvek su nam pravili finu atmosferu u kojoj totalno ludimo.
I moje poslednje veče u Santanderu su imali svirku, a pošto je moje poslednje veče morali smo da zalijemo, pa smo imali ono pijanstvo “j*beš pijanstvo kad te posle njega tri dana nije sramota“ Igrali smo, pravili gluposti, malterirali jadnog konobara, koji je radio sve šta mu kažemo sa, verovatno, rečenicom u glavi – pusti budale. Terala sam ga da priča na srpskog, naručivali smo 18 tekila za 1.5 evro, za ‘’sve pare“ i sve u svemu ponašale se kao deca i dobro se zezale…
Sutra idemo u Bilbao…
NOVA GODINA i ŠPANSKA SELA
Nekako se tako lepo zadesilo da dočekujem 2010 u Španiji. Što da ne? Koncept dočeka se kod njih znatno razlikuje od našeg. Oni nemaju organizovane žurke kao mi. Nova godina se čeka u krugu porodice, večera se i posle ko želi ide u grad, svi barovi su otvoreni.
Nas su pozvali neki ljudi, umetnici da novu godinu slavimo sa njima. Pošto su tu ljudi raznih nacionalnosti –Španci, Francuzi, Italijani i Srbi, dogovor je bio da svako spremi tradicionalnu hranu svoje zemlje i da zajedno večeramo.
I tako se mi zaputismo u hangar. Hangar jer tamo žive. Ogromna hala, studio sa nekoliko soba. Tu uvežbavaju svoje tačke jer ima žonglera, akrobata, muzičara…
Mogu reći da je to najneobičnija proslava nove godine kojoj sam prisustvoala. Prvo što sam primetila je da sam previše obučena tj doterana. Oni, tj bar ovi ljudi nemaju običaj da se doteruju za tu noć, pa mi je jedno 5 minuta bilo izuzetno neprijatno, ali ti ljudi su i sami dovoljno ekscentrični, tako da mislim da moj outfit uopšte nisu ni primetili. Ono što sam ja primetila je ova instalacija:
A sad vidite mene i Anku lepe i doterane:
Večera je bila genijalna. Hrana, naravno, fenomenalna. Bilo je tu morskih plodova, langostinosa, školjki, neko italijansko jelo, paštete od mehiljonesa i asparagusa i naravno gibanica i ruska salata. Klopa to die for.
Kad smo završili sa klopom, društvo se podelilo na pokeraše i muzičare. Bukvalno. Igrao se poker sa pravim čipovima, kartama i ulozima od 1 evro ili tako nešto slično. Ostatak su svirali gitare, harmonike i kontrabas. Pravili seške. Vrlo drugačije. Vrlo interesantno.
Pre 12 sati podeljeno je grožđe. 12 zrna grožđa za svakoga, za svaku sekundu do otkucavanja ponoći. Neko udara ritam i za svako zrno se zamisli želja. Mene i još jednog tipa su zaboravili, tako da nismo gutali grožđe, ali me je utešio rečenicom: “Ma to je samo glupa tradicija“ 
Ostatak večeri je protekao u pokeru, dobroj muzici i povremenom đuskanju, ali kad vidite devojku akrobatu, ženu gumu, koja je živela sa cirkusom, kako igra, nekako vas sramota da ikada više zaigrate u životu.
Prvo špansko selo koje sam posetila je Santiljana del Mar. Kod nas pojam špansko selo označava kao nešto najnepoznatije što može biti. Kakva greška. Pojam selo kod nas ne može da se poredi sa selom u Španiji. Kao prvo, nigde ne smrdi balega.
Santiljana je srednjevekovno selo sa očuvanim građevinama i predivnim uličicama prekrivenim kaldrmom. Iako tu nema bogznašta da se vidi, Španci su od nje napravili turističko mesto. Šetnje ulicama su predivne. Prodaju turističke zajebancije, postoje lepe kafane, muzeji sira, kao i muzej torture. Postoji čak i muzej nekih ogromnih goblena, koncept koji tera na smeh, ali opet predivno izgleda. Sama šetnja čini da se osećaš lepo i nekako ti drago što si turista i nije te sramota da fotografišeš svaku ciglu.
Posle Santiljane odvezli smo se do Altamire. Ko ne zna šta je Altamira, sram ga bilo, ali ‘ajd. Altamira je pećina u kojoj su pronađeni najstariji pećinski crteži. Asocijacija: Ranjeni bizon.
Prava Altamira je već neko vreme zatvorena za javnost, što zbog restauracije, što zbog toga što je ljudi vrlo lako, nehotice oštećuju. Ali zato smo posetili repliku. A replika je…kao set nekog filma. Fenomenalno napravljena, u aktuelnoj razmeri. Ulazi se u grupama po desetoro, postoji vodič koji naravno govori samo i isključivo španski, pa mi je sister postala i simultani prevodioc. Repliku ne umem da opišem. Sve je napravljeno potpuno isto, sa tim što su dodali holograme koji prikazuju ljude koji su živeli tada, kako su živeli, monitore koji objašnjavaju kako su i od čega pravili boje kojima su slikali i još trista čudesa. Kao da se nalazite na setu nekog naučnog fantastičnog filma. Fenomenalno.
Kad se završi obilazak replike, može se obići muzej evolucije koji je fe-no-me-na-lan! Sadrži ostatke kostiju, video prikaze ljudske evolucije, ostatke kamenja, bakterije (?!), pa čak i crtaće za decu koji objašnjavaju evoluciju i život pećinskih ljudi.
I sve ovo smo videli ZA DŽABE. Ne plaća se. Subotom, od dva Jedina mana je što je fotografisanje najstrožije zabranjeno, pa vam ne mogu pokazati ta čudesa. Jedino što vam mogu pokazati je ovaj spomenik tipu koji je otkrio Altamiru:
Sledeće selo u kome smo bili je Komiljas. Razlog našeg odlaska tamo je bio to što se tamo nalazi jedino Gaudijevo delo koje je napravio na severu. Ali kada smo stigli tamo, jedino što smo mogli videti je zatvorena kapija i obaveštenje da su otišli na odmor 28 decembra. A mi smo otišli 12 ili 13 januara. Španci.
Ipak, prošetali smo se po selu, koje je isto tako prelepo i ima hiljadu zajebancija za turiste.
Pošto smo tog dana imali fenomenalnog, da kažem “vodiča“, prijatelja koji nije Španac, ali poznaje Kantabriju bolje od Španaca, kako oni sami kažu, proveli smo dan u obilasku raznih plaža, zabačenih naselja, kafana u kome sam jela polu živu kravu i osećala krivicu koliko je to ukusno. Neke stvari ne mogu da opišem. Ostavljam slike da vidite te lepote koje sam ja posetila
Jutro je. Krećemo na aerodrom. Umirem od straha. Znate već koji su. Avion, frankfurtski aerodrom i opet avion. Dok se čekiram, dobijam nalet ludog adrenalina i čekiram mesto do prozora. Čvrsto rešavam da GLEDAM ceo put i da se suočim sa svojim strahom.
U avionu sedim do mnogo slatkog dečka. Ima čitavih 7 godina. Više puta je leteo od mene i on meni drži strah. Gledam kroz prozor. Fotografišem. Bez obzira na sve, i dalje umirem od straha. To mi je potpuno neprirodno stanje. Ja ne umem da letim.
Slećemo, bezbedno i na vreme. Frankfurtski aerodrom..pa to ne može da se opiše. To je grad. Ogroman. I da, taj stepen organizacije nisam mogla da zamislim. Ako umeš da čitaš, ne možeš da se izgubiš. Ako si totalni idiot, postoje ljudi na sve strane u uniformi sa ogromnim bedžom na kojima piše MAY I HELP YOU?. Ne moraš ni da znaš jezik, dovoljno je da pokažeš kartu. Nije mi to trebalo.
Jedno dobrih 40 (slovima četrdeset) minuta hoda mi je trebalo do stignem do gejta sa koga sam trebala da poletim u Bilbao. Imala sam još sat vremena slobodno do leta. Tu na scenu stupaju predivne kabinice za pušenje. Kabinice velične dve ili četiri telefonske govornice koje stalno isisavaju dim, šankovi sa pikslicama i ljudi koji puše. Milina. Beskrajno sam im zahvalna na tome.
Moj let za Bilbao kasni. Ja se, prirodno, nerviram. Napokon polećemo posle sa sat vremena zakašnjenja. Pilot nas je ljubazno izvestio da je razlog našeg kašnjenja to što se neko ispovraćao u avionu na letu pre našeg i da su ga temeljno čistili. Koliko li je taj povraćao.
Opet let. Opet nelagodnost. Pucanje u ušima i totalna gluvoća. Slećemo u Bilbao. Prva zbunjenost je što nema pasoške kontrole. Nigde. Evropska unija bate. Nema granice. Stižem do prtljaga, nema ga. I tu se susrećem sa situacijom sa kojom sam se susretala sve vreme mog boravka u Španiji. Španci ne znaju engleski jezik! Retko ko priča neki drugi jezik. I uopšte ih ne interesuje da nauče. Dok sam se sporazumela preko trećeg lica da moj prtljag uopšte ne izlazi tu i gde treba da ga čekam, opsovala sam im sve mile majke na srpskom. Napokon, uzimam prtljag i skačem Ani u zagrljaj.
Sedamo u kola i put Santandera. Sister mi živi u Santanderu, Kantabriji. Ja sam bila pripremljena gde idem, ali malo da objasnim. Kad neko spomene Španiju obično se pomisli na toplo, lepo, opušteno, flamenko i tako to. Kantabrija je na severu. Na obali Atlantskog okeana. Tamo je vreme…hmm….Londonsko. Nikad nisam bila u Londonu, ali zamišljam da je vreme takvo tamo. Kiša, vlaga, MNOGO vlage, vetrovi. U toku jednog dana promeni se više puta godišnje doba. A još je sada i zima. Nema snega, al’ je ‘ladnooo.
Međutim, zbog te klime, Kantabrija je baš prelepa. Ima prelepe plaže, okean, prelepe zelene površine i planine pod snegom (sramota me, ne znam koje su, nisam pitala…prokleta geografija).
Čim smo ušli u kuću, telefoni počinju da zvone. Prijatelji iz bivše Jugoslavije zovu da pitaju da li je stigla rakija. Stigla i rakija i kafa i kore za gibanicu. Dok se ja čovečim, Anka pravi gibu. Stižu gosti. Jede se giba i pije srejovača. Svi srećni i zadovoljni. Kad ostadosmo bez rakije, put pod noge, pa u grad.
Prvi utisak o noćnom životu u Santanderu je to da sve miriše na hašiš. Svaki kafić, svaki bar, svi puše hašiš, ljudi svih godina. Kako mi Ana objasnila, postoje neki ljudi koji uopšte ne znaju da je ilegalno. Ko sam ja da sudim? Baš me pa briga. Odradismo klabing po Santanderu, ja se upoznala sa pivom San Migel, dobro smo se združili, pa nekako stiže jutro, pa ‘ajmo kući.
Na putu do kuće sam se upoznala sa još jednom činjenicom. Da ću se kući vratiti bar 5 kila teža (neću da vam kažem koliko tačno sam se vratila teža, ali opasno sam bila u pravu). Svratismo da hasamo nešto, Ana mi donese neko predivno, božansko pecivo sa nekom piletinom unutra i ja svatih kako raj izgleda.
Sutradan krenusmo u ‘’sajtsijing“. Santander je divan grad. Za roditelje. Ozbiljno, kontam da bi mi mama i tata uživali ovde. Pun je šetališta i prelepih pejzaža. Prvo smo otišli na Faro. To je ogromna litica, sa svetionikom i spomenikom za žrtve fašista. Razjašnjenje – ne žrtvama poginulim od ruku fašista, već spomenik FAŠISTIMA koji su tu izgubili život. Ludi španci, ali ako vam kažem da su u Santanderu tek prošle tj. pretprošle godine skinuli poslednji Frankov spomenik, onda su neke stvari jasnije.
Na faru postoji jedan divan bar gde sam se upoznala sa rabasima. Pohovanim lignjicama, prelivenim limunom. Divota!
Španci su totalno hedonistički narod. Ceo grad je pun barova. Svaki bar drži piće, hranu – pinćose i tortilje obavezno, apart za cigarete, aparate za kockanje, ogromne televizore na kome se gleda uglavnom neka fudbalska utakmica. Po ceo dan vise po tim barovima. Uđu u jedan, stojećki pojedu nešto i popiju, pa se presele u drugi i tako po ceo dan.
Radno vreme “ne barova“ je neverovatno. Otvaraju oko 12 i rade do 2. Pa u dva prave pauzu za ručak, do 4. Od 4 do 8 opet otvaraju i posle zatvaraju i izlaze po barovima. Uživaju u životu, ali ponekad to može tako da nerviraaaaa. Ne možeš bre hleba da kupiš ujutru, osim ako ne odeš u neki veliki tržni centar.
Tog istog dana sam se upoznala i sa hamonom. U skoro svim barovima oni nekako vise ovako:
Sledeće dane smo uglavnom provodile u šetnjama Santandera i obilaženju barova i kušanju raznih tortilja i ostalih zajebancija. Plaže i šetališta su prelepa. Morala sam da močnem prst u okean i nije toliko slan. Bili smo do parka Magdalena, koji je predivan, ima mali zoološki vrt, tamo sam i imala totalno nadrealno iskustvo gledajući i slušajući Španca koji stoji na steni iznad atlantskog okeana i svira gajde za svoju dušu.
Sličan smo narod, nije da nismo. Volimo da uživamo u životu i da jedemo i pijemo. Ali stepen civilizovanosti, da ga tako nazovem, ne može da se poredi. Na ulicama nema đubreta jer ga retko ko baca. Ali se sve čisti non-stop. Po kamionu koji odnosi đubre sat može da se navija. Niko se ne švercuje busom. Srednja i zadnja vrata u autobusu služe za izlazak putnika i nikome ne pada na pamet da tu uđe. Sramota me što ovako banalne stvari pominjem, ali to su stvari koje sam primećivala. Primetila sam odakle dolazim, kad vidim nešto na ulici i pomislim zašto ovo nije ukradeno, razbijeno ili demolirano. I stidela sam se sebe što mislim tako.
Nego da se vratim na hranu i sa čime sam se još upoznala. Ana je fenomenalna kuvarica pa me je upoznala sa langostinosima. To su kao mali jastozi, škampi, tako nešto. I način na koji ih je spremila su da umreš. Nije mi bilo teško da se bakćem i da ih čistim jer ta harmonija ukusa je…le le… Spremale je i buritose. Iako ima neke sastojke koje ja ne volim, po sledećoj fotografiji možete videti da uopšte nisam imala problema sa time
Nastaviće se…..
stigla, al’ polako, kad sredim utiske, misli i događaje, pišem kako sam provela zimski raspust.
Hvala što ste mislili na mene 
Ne mogu da vam pisem putopise odavde, nije u redu. Imam toliko toga da vidim, prozivim i obavim, a i nemam srpske karaktere.
Izvestaj o avionima, slike i sve one lepe stvari koje ce se tek dogoditi kad se vratim.
A na prvu loptu: OVDE SE MNOGO JEDE! I mnogo dobro. Spanci po ceo dan vise po kafanama mnogo dobro jedu i piju. Pa se presele u drugu kafanu, pa tamo isto. Pa dodju kuci pa isto. Jedem kao provaljena i kad se vratim, bicu pampurce. Al’ nije mi zao. Ova hrana se ne propusta.
I da, pogledam kroz prozor, a ono atlantski okean 
Pozdrav za sve, budite dobro, pa putopìs kad se vratim
Ja tako rešila da postanem plavuša da bih lakše mogla da podnesem let/ove i da ni o čemu ne brinem
Izgleda da će ta Španija da me dočeka. Karta je kupljena, dokumentacija sređena, ja treba samo u subotu da otputujem. Doduše, ja kakva jesam, neću se hvalim sve dok ne budem bezbedno stigla tamo, jer ‘’svašta može se desi“.
A sad malo zdrave Ivanine paranoje. U subotu krećem za Španiju, menjam dva aviona, pošto nema direktan let, i presedam u Frankfurtu, koji je jedan od najvećih aerodroma u Evropi.
Znate da se ja užasavam aviona, letos kad sam išla prvi put bila sam prestravljena jer nisam znala šta me čeka. Sada sam prestravljena jer znam šta me čeka. I to ću uraditi dva puta u istom danu. Na stranu to što ja i dalje ne razumem kako “leti, leti aaaviooooon“ i razmišljam o kolektivnoj volji koji održava taj avion u vazduhu. Nego sad znam za uzletanje, trubulenciju, a i za sletanje koje meni izaziva fizički bol u raznim delovima tela.
Još je moj drug, veoma pametan slao mi neke klipove sa jutubeta gde ptica uleće u motor aviona, pa ono se zapali, drma..užas. Samo sam ga pitala ZAŠTO mi je to uradio.
Ali ajd’, to je van moje kontrole. Ono što me više zabrinjava to je to presedanje u Frnakfurtu. Ja kao seljače iz zemlje Srbije koje je do prošle godine išlo samo do Beograda na studije, i eventualno do Zaječara po patike, nemam bre pojma kako da se ponašam. Ljudi po celom svetu putuju svaki dan, ali ja to ne znam kako se radi. Pogotovu što je taj aerodrom veliki kao moj rodni grad, ima vozove i autobuse koji prevozi putnike od tačke A do tačke Ž. Sve me stra’ ću se pogubim negde, uđem u pogrešan avion koji ide za Australiju i tako nešto.
Sister me ubeđuje da to nema šanse da se desi, jerbo Nemci i beli svet organizovan, i kaže mi da taj stepen organizacije ne mogu ni da zamislim. I ja joj verujem. Ali onda me puca drugačija vrsta paranoje. Jesto to sve organizovano, ali za normalan svet koji tako putuje od kad se rodi. A šta ako se nešto, što se njima podrazumeva, ne podrazumeva meni? Retoričko pitanje.
I onda sam tako rešila da ne razmišljam o ovome. Uopšte. Sve je van moje kontrole i samo hoću da odem i da stignem.
A onda juče vidim da u Frankfurtu pao neki mraz, i jedno 8000 ljudi ostalo tamo preko noći. Ni o tome nisam htela da razmišljam. Mnogo.
I radujem se bre! I uzbuđena sam. Idem malo da vidim svet. Idem da opalim tri nedelje u Španiji. Vidim sestru, nedostaje mi MNOGO. I ja njoj nedostajem. A nedostaju joj još neke stvari kao što su kafa, rakija, kore za gibanicu i tako to. Pa ja to sve treba da secam tamo. A mene ovako paranoičnu sve nešto stra’, jer svi oni samo mene čekaju da me poprckuju na granici. Teška sam ja budala.
No dobro. ‘Tela sam samo da vas obavestim, da ako se ne ispreči neka viša sila, ja bi trebalo u subotu ujutru da odjezdim za Španiju. Ima da napravim hiljade slika i svuda da ih metnem (da crknu dušmani )i pisaću vam putopise i doživljaje.
I tako…
Vi znate tu da sam ja uzela jedno šes’ meseci od sopstvenog života da se revitalizujem i energetiski restauriram. Radila sam na ler i na minimum, pusteći život da se okreće oko mene, da me nosi gde hoće, dok ja ne sredim neke stvari u svojoj glavi.
Bio to period velikog tumbanja. Prošla sam kroz spektar najrazličitijih emocija, od neopisive tuge, preko besa, vrištanja u snovima, vrištanja u jastuk da ne čuje komšiluk, neopisive mržnje i želje za bacačem plamena, pa do ravne crte. Buljenja u prazno i ničega. I na kraju se to sve sleglo.
I ja ispado’ new and improved me. Balon je skoro, pa formiran. Ja zadovoljna.
I krenula ja tako formirano-hibridna, u svet, među ljude. Uspela sam samu sebe da zaprepastim (na dobro) svojim rekcijama što unutrašnjim što javnim. I bila još zadovoljnija. Svemir izgleda i on bio zadovoljan, pošto krenuo da mi baca neke lepe stvari
Onda sam od dva različita čoveka dobila da ja nisam više dobar čovek.
Ja ne bih, bila ja kad se ne bi zapitala da to možda nije istina. Dala sam mu na razmišljanje, kad se sve skupi jedno pola sata. Možda sam loš čovek, mada nešto ne verujem. I prekinula da razmišljam o tome.
A onda se juče dobri svemir opet umešao. I doneo situaciju u kojoj je i meni bilo jasno da sam okej.
I tako…. dobra sam (al’ kako za koga )
Primetila sam da sam se operisala od određene vrste drame u mom životu. To je dobro. Ne reagujem na tu emotivno – manipulatorsku patetiku kao ranije. Ne dotiče me, stavila sam neki nevidljivi zid i ne može mi ništa.
To je dobra stvar. Opet mogu da razgovaram sa nekim ljudima, koji imaju neke druge stvari da ponude. Ja zadovoljna.
Uvek pričam kako meni treba stvarno mnogo da bi me neko iznervirao. Mislim, iznerviram se u sekundi, planem, ispsujem u sebi ili naglas, ali isto tako sagorim brzo, splasnem i sve je ok, može se zebavamo.
Dve stvari koje su ranije umele da me isteraju iz takta i “izuju iz cipela“ su ljudska glupost i onaj čist, jednostavan ničim izazvan bezobrazluk.
Ljudska glupost me više ne nervira “tako“. Popizdim u sekundi ali sam naučila da joj se smejem, podsmevam ili uživam u lakoći postojanja njenih vlasnika.
Ali taj bezobrazluk! Dušu mi jede. “Tako“ bezobrazni ljudi obično imaju dovoljnu inteligenciju da vas udare na kvarno i ujedu za srce sa osmehom na licu.
I tu nastaje moj problem. Prva i jedina reakcija na to mi je da nekome razbijem glavu. Odma’, bez pardona. Da li rukom, da li nečiju glavu o zid, šank, da li flašom ili bilo kojim drugim priručnim predmetom u glavu. A to ne ide. Mislim, nisam neki pacifista, ali ne ide sa 25 godina da se bijem. A i dama sam.
Ne umem da odgovorim “onako“. Da vratim, sa istim osmehom na licu. Ne padne mi ništa tako na pamet. Na kvarno. Ne radi mi mozak tako. Setim se tek posle, šta sam mogla da kažem.
I tako, učim se sada toj veštini. Da budem jednako bezobrazna sa osmehom na licu prema onima koji to zaslužuju.
Imate neki savet?
